Kakva avantura na Karpatima! 10 vrhova preko 2000m za jedan dan

“Jedna grupa je pohitala što pre ka Parangul mare, najvišem u tom delu Karpata. Druga se polako vraćala nazad. Počela je i ledena kiša a morali smo ponovo da pređemo sve one vrhove, gore dole, gore dole, gore dole i tako u nedogled…”

Planirao sam organizacuju uspona na Karpate još od uspona na Carku 2014. godine. Karpati su me uvek privlačili, pročitao sam na desetine tekstova o planinarenju na ovim planinama i gledao emisije Lonely Planet serijala na Travel Channelu. Ujedno 2016. je išla na istom kanalu i reklama “posetite Rumuniju” a glavni akcenat: planinarenje. Sve je bilo fantastično, zeleni pašnjaci, prelepi vrhovi, putevi, staze, šume,… Po običaju zumirao Rumuniju na Google Earth i počeo da istražujem nama bliži jugozapadni deo ovog velikog planinskog masiva.

2016-06-04-4307_Q1
EKIPA NEGDE NA GRANICI SA RUMUNIJOM

Posle nedelju dana svakodnevnog proučavanja terena, gledanja fotografija, čitanja o iskustvima drugih planinarskih klubova, naših i stranih odlučio sam šta bi mogao da nam bude cilj. U pitanju je bio greben Parang planine, dela Karpata blizu ski centra Ranka, blizu grada Targu Žiju. Objavio sam plan i sakupio odličnu ekipu.

Imao sam problem oko rezervacije doma, verovatno zbog daljine Ranke od nekog većeg grada vlasnici kuća bili su skeptični da prodaju smeštaj tek tako “na neviđeno”, jedva sam nekako našao čoveka koji mi je preporučio jedan hotel u izgradnji na kraju tog mesta ali blizu početka staze. Naravno odmah sam prihvatio, iako je bio hotel cena je bila sasvim prihvatljiva, u rangu planinarskih domova.

Dodatno, bili smo iznenađeni vremenom koje je krajem maja i početkom juna bilo na Karpatima. Akciju smo isplanirali za zadnji vikend u maju ali smo ubrzo pomerili za nedelju dana unapred jer je bilo mnogo snega. Glavni autoput, inače jedan od najviših prevoja u Evropi takozvana TRANSALPINA bila je zatvorena a vlasnik hotela nije mogao da nam kaže kada će biti otvoren. NEVEROVATNO! Pregledao sam sve web kamere, slike su mi ljudi slali iz mesta blizu tog ski centra. Sve je bilo prekriveno snegom, autoput se čistio, prohodna je bila samo jedna traka ali ne za buseve već samo za automobile. Zvanično na stranici, autoput transalpina bio je još uvek zatvoren. ODLUČILI SMO IPAK DA 04. juna krenemo u avanturu pa šta bude ! Dodatno me je začudilo to što sam pronašao live web kameru sa jezera Balea kod vrha Moldoveanu, jezero se nalazi na visini od 2000m što je ista visina kao i početak naše staze ka Parangul mare. Bilo je mnooooogo snega, neverovatno mnogo snega, jezero potpuno zaleđeno, opasnost od lavina 3 ili 4 (od 5). Tada mi je mnogo iskusniji Ivča Ilić rekao da za Karpate vlada posebna mikroklima, oni su u obliku potkovice, hladan vazduh dolazi sa Sibira ali topao sa juga ne ulazi u taj deo Rumunije. Tako da se dešava da je u Dunavskom delu Rumunije, samo 100km niže temperatura i do 15-20 stepeni viša od Karpata. Dakle, svejedno, krećemo… bitno je na norveškoj prognozi stajalo promenljivo sunčano-oblačno vreme sa mogućnošću padavina ali tek popodne. Što se tiče postojećeg snega nadali smo se da ga nema toliko i da će se otopiti do tog 04. juna. Šta je tu je…

Put Rumunije krenuli preko Kladova, Turnu Severina i grada Targu Žiju. To nam je bila prva usputna stanica, veoma lep grad od nekih 70.000 stanovnika. Prelep trg, stare zgrade, katedrale, crkve, fontane. Obožavam Rumuniju i svima kažem da ostave predrasude iza sebe, ova zemlja ima i lepe gradove i lepu prirodu, ljudi su korektni, to je sasvim dovoljno. Posle pola sata krenuli čuvenom Transalpinom, čudnim planinskim autoputem sa milion serpentina, gde je najviša tačka na 2073m. Naš ski centar Ranca nalazio se na 1700m nadmorske visine.

Spustila se takva magla da vozač nije mogao da vozi brže od 20kmh, u autobusu se nije čulo ništa sem “dosadnih” Orthodnox Celtsa koje pustamo na svakom planinarenju. Ljudi ne vole techno-trance, šta da im radim. Sve jedno, da se vratim na temu, jezivo vreme, sitna kiša i veoma gusta magla. Jedina svetla tačka na Transalpini su neka testna vozila prekrivena leopardovom nalepnicom. Kasnije smo saznali da su Toyotina vozila. Autoput je perfektan i nema ni jedne rupe ni neravnine iako planinski, drugi najviši u Evropi.

Nekako smo se domogli Ranke i posle pola sata lutanja po mestu i sve pokisli našli taj hotel koji je spolja izgledao fantastično a iznutra još bolje. Umesto planinarskog doma dobili smo eksluzivni tek otvoreni hotel. Ljudi su bili pozitivno zaprepašćeni. Svaka soba, drugačiji enterijer, jedna sa temom džungle, druga tematika grad, treća priroda. Veliki LCD televizori, tepisi, balkoni, mini barovi. Ma nama planinarima to i nije bitno, posle ručka i tradicionalne dobrodošlice uz neku rumunsku rakiju (a i našu), već se dogovaramo šta ćemo popodne.

Sutra nas čeka uspon od preko 20km i preko 2000m visinske razlike. Ali ne, to smo mi, “mosoraši”, to nam nije dovoljno. Hajde da ispenjemo jedan vrh, koji se vidi iz hotela a kao na dlanu. Ime mu je Papusa, visine skoro 2300m. Dakle samo 600m visinske razlike i nekih 2,5km do vrha. Šta je to za nas, “poješćemo vrh za večeru”. Naravno svi su saglasni da krenemo do vrha jer je kiša prestala a imamo vremena za zezanje u domu kasno uveče. 

2016-06-04-4369
DAN PRVI. VRH PAPUSA

Umorni od puta, raspkovanja i sl. krećemo do vrha Papusa. Ono što nam daje volju jeste pogled, čas se naoblači, padne magla, čas imamo odličan pogled i tako naizmenično. Transalpina se vidi odlično, vidimo i sutrašnju stazu, greben Paranga. Sneg se dosta istopio. Uliva nam nadu da je autoput iznad Ranke a ka početku naše staze otvoren. Daj Bože da je tako. Šta bi smo sutra radili. Propao bi nam dan. Kasno popodne oko 18h smo ispenjali tu Papusu i brzo se vratili do doma, večerali, malo se družili u hotelu. Društvo su nam pravili i vlasnik hotela sa svojom porodicom i prijateljima. Odigrali su par rumunskih narodnih igara. Sve stvarno perfektno. Ali ja se imena hotela i ne sećam jer nije ni pisalo, tek su trebali da postave naziv. Mislim da je nešto kao “Hotel Dakijskih oslobodilaca” ili Casa Dacilor Liberi.

Carpati15m
AUTOPUT TRANSALPINA

05. jun, rano ujutru, krećemo u nezaboravnu avanturu. Onaj osećaj, navlačenja planinarskih cipela, razbuđivanja cele ekipe, brzog doručka, pogleda koji nam uliva nadu jer se razvedrilo, čist vazduh sa Karpata, vidimo i po koju srnu koja projuri ispred.

Sva sreća betonske blokove koji su označavali da je autoput u stvari neprohodan na dalje, neko je taman toliko sklonio da minibus može da prođe iako je zvanično bio zatvoren. Sa strane, nanosi snega. Međutim kada smo došli na početak staze, na nekih 2000m nadmorske visine, na toj strani i nije bilo nešto mnogo snega. Odlično, rekoh odmah krećemo na uspon. Čeka nas deset vrhova preko 2000m nadmorske visine, gore dole, gore dole, gore dole.

CARPATIMARKO

Prelazimo prvi vrh Lezer na 2157m i već počinje da se kvari vreme, opet magla i nemamo pogled osim samo do narednog vrha. Nismo bili u mogućnosti da uživamo u pogledu na ceo greben Parang. Šteta. Samo na kratko se razilazili oblaci, pa ko je god uspeo da fotoaparatom uslika ono čudo od planina, bio je srećnik. Idemo dalje, osvajamo redom Plascoaiu 2250m, Setea mare 2365 i Setea mica 2278 (ovo Mare i Mica nisu nazivi po nekom Marku i Milici, već to znači Veliki i Mali vrh na Rumunskom). Mare naravno znači veliki. E sad već kod Saua Piatra Tiatle na 2395 osećam malo umor u nogama 🙂 Spasio me energetski gel (neću da kažem koje marke i gde sam kupio).

Staze su odlično markirane i široke, teren je kamenit, nema velikih visinskih razlika odjednom tako da generalno uspon nije tehnički zahtevan ali jeste kondiciono. Jedini problem nam je stvarao sneg koji je zatrpao određene delove staze, pa nismo mogli da pratimo GPS već smo morali te snežne nanose da prolazimo ispod ili iznad. E tu je već bilo manjih problema, jer smo morali korak po korak zbog klizavog snega. Ništa strašno ali smo morali oprezno i polako.

Vreme je počelo sve više i više da se kvari. Magla postajala gušća, na momente naiđe oblak, vetar je bio sve jači i počela je da pada sitna kiša. Bili smo kod vrha Lesul 2375m i Paclise na 2335m.

Svima je teško palo što većinu planinskih vrhova i prelepih predela nismo videli od guste magle. Počela je i ledena kiša, u daljini su se čuli gromovi. DOŠAO JE TRENUTAK ODLUKE, IDEMO DALJE ILI NAZAD. Cenić i Mimica kao da ih juri medved već su bili daleko ispred nas na putu ka Parangul Mare visine 2519m, pre toga su morali da pređu i vrh Gruiu (deveti). Jedna grupa predvođena Ivčom i Vlajkom uzela je motorolu i pohitala napred da što pre osvoji vrh dok se vreme nije pogoršalo. Drugu grupu sam polako vraćao nazad.

CARPATISVI
NA JEDNOM OD VRHOVA GREBENA PARANG

Loši vremenski uslovi, ruke su počele da trnu jer sam non stop gledao poziciju na gps-u a bilo je veoma veoma hladno, vetar sve jači, počela je da pada neka ledena kiša, nit sneg, nit grad, nešto između. Pošto smo se vraćali istom stazom opet smo sve one vrhove morali da pređemo. Ista visinska razlika, psihički nam je najteže pala sama pomisao da opet moramo sve. Na jednoj od pauza gde sam uzeo poslednje zalihe energetskog gela i protein bara javlja se Vlajko na motoroli.

“Hej, nešto se desilo!”… “Šta? Šta? Šta?” odmah sam pomislio na grom, sneg, led, proklizavanje ili nešto slično jer je ipak najveća visinska razlika bila baš na tom njihovom zadnjem usponu do Parangula. Vlajko: “Desilo se to…. DA SMO OSVOJILI PARANGUL!” Onda smeh i njih i nas. Uf, dobro je… Vraćate se brzo ako je to uopšte moguće. Naizalzi još gori kišni oblak. Jezivo izgleda.

Posle još dva tri sata pešačenja, konačno smo stigli do autoputa Transalpina. Mrtvi umorni. Nisam osećao ni ruke ni noge, srećom ovde je temperatura veća. Još samo da naiđe minibus. Jedan po jedan planinar iz one Parangul grupe počinje da dolazi. Svi smo na okupu. Ulazimo u bus, noge ne mogu da pomerim, pijem neke praškove magnezijuma koji su potpuno beskorisni. Posle pola sata strašnih grčeva prestao sam da kukam 🙂 Prešao 29km i visinsku razliku od preko 2000m. Ona Parangul mare grupa preko 30km i još veću visinsku.

CARPATI3m

CILJ JE OSTVAREN. SA ONOM PAPUSOM PRVOG DANA SVI SU USPELI DA ISPENJU DESET VRHOVA PREKO 2000M NADMORSKE VISINE. PREDIVNO ISKUSTVO.

Vraćamo se kući, tek se sada razvedrava i tek sada možemo da uživamo u pravoj prirodi Rumunije, ali ovog puta iz autobusa. Beskonačni pašnjaci, krave svuda, devojke u jednoj ruci i-phone a u drugoj štap, ne selfi stik već štap za krave, ovce. Ovde se svi bave stočarstvom. A i kako ne bi, kakva zelena zemlja, kao Irska.

Jedva čekam da se ponovo vratim najlepšoj Balkanskoj planini, KARPATIMA!

 

 

Advertisements