Rodopi – Orfej, “Čudnite mostove” i još po nešto

“Na uspon na vrh Orfej ispratilo nas je zavijanje vukova, Sunce samo što je izašlo, nalazili smo se deset metara od prevoza ali je osećaj bio jeziv.”

Rodopi su me oduvek privlačili, gledam Google Earth i šta mogu da vidim u Južnom delu Bugarske ka granici sa Grčkom, zelenilo, dosta jezera, planina, vrhova, šuma ali nema puno fotografija. Šta to govori… i dalje neistražena planina čak i za Bugare za razliku od Rile, Pirina, Stare planine. Guglajući dalje čitam tekst da u ovoj najšumovitijoj planini Balkana (pored našeg Jastrepca) ima puno medveda, od kada su zvaničnici EU zahtevali da se Bugari pozabave njima i očuvaju staništa. Naravno da mi je palo na pamet da ih možemo sresti jer se dešavalo da se približavaju većim mestima čak i Smoljanu gradu sa više od 50.000 stanovnika. Po obodu grada vršljaju po kantama za đubre. To sam do sada gledao samo u Američkoj skrivenoj kameri ali eto… Ne volim neprijatna iznenađenja pa sam razmišljao i o tome šta da radim ako ih sretnemo. Kolega sa posla inače lovac, “po hobiju”, mi je predložio da kupim biber sprej jer jedino to može da ih rastera. Ništa i od toga, biber sprej ne može da se prenese preko granice, kazne su velike jer se računa kao oružje. Dobro de, idemo bez toga.

Prvi dan putovanja. Stajemo na nekoj benzinskoj pumpi u pravcu Plovdiva. Ono šta vidimo iza nas je venac planine Rile i snežni vrhovi. Prelepo. Baš onako kako volim, hladno i sunčano vreme. April, sneg “na zalasku”, vedro i odlično za fotografisanje. Jedva čekam.

iht1

Prvo svraćamo u Asenovgrad ispod Plovdiva, kao i ostali Bugarski gradovi, prelep je. Reka, mostovi, lepa i sređena šetališta, puno parkova, stare zgrade i lepa arhitektura. Zanimljivo je da je grad prepun radnji sa venčanicama. Krećemo do Asenove tvrđave, ogromnog zdanja iz doba Tračana. Već vidimo da je sve oko nas zeleno kao što sam i pretpostavljao.

RODOPI A2

Posle obilaska tvrđave krećemo putem reke Čepelare ka Rodopima, tačnije do Čudnih mostova (“Чудните мостове”, Wonderful bridges) poznate turističke atrakcije u ovom delu Bugarske. Naime, to je sistem ogromnih prirodnih kamenih mostova u podnožju Rodopa a iznad reka i potoka koji izviru na ovoj planini. Sve deluje nestvarno.

Ono što me dalje oduševljava je sve gušća i viša četinarska šuma. Krećemo do našeg krajnjeg odredišta prvog dana a to je hiža “Čudnite mostove” u sred guste šume. Stabla su visine i do 20 metara, samo mali dašak vetra dovoljan je da sve “šišti”. Niko ne progovara ni reč, svi slušamo ovu njihovu pesmu.

Sledeći dan, rano ujutru, spremamo se na dug put do ski centra Pamporovo pa još dalje ka selu Gela odakle treba da krenemo na vrh Orfej 2188m ali nas je na uspon na vrh Orfej ispratilo zavijanje vukova, Sunce samo što je izašlo, nalazili smo se desetak metara od prevoza ali je osećaj bio jeziv. Delovalo je kao da su tik ispred nas ali je neko iz doma dobacio da su daleko. Neverovatan osećaj.

Konačno, sunčano selo Gela i pogled na vrh Orfej delimično pod snegom. Nije delovalo daleko. Ali i po ovakvom danu nešto može da krene nizbrdo. Kako su meštani sekli drva, oštre grane sa borova su bile svuda na zemljanom putu tj prvom delu staze. Jedan od planinara je bio malo nepažljiv pa mu se jedna od tih grana zabila duboko u list desne noge. Intervenisali smo brzo, ali on nije mogao da nastavi dalje te se vratio do sela.

Ostatak grupe je nastavio dalje. Već iznad 2000m se pojavio prvi sneg. Malo nam je otežavao jer je prekrivao planinarsku stazu i oznake pa smo levo, desno konačno izašli iz šume i došli do jednog proplanka odakle se vrh odlično video. Ivča i Cvetan su najviše pomogli u onome što GPS nije mogao a to je da nas odvedu na pravu stazu i pored ovakvih uslova, dubokog snega na pojedinim mestima, po nekog potoka. Pored toga, videli smo i tragove medvedice i medvedića u snegu. Nismo se baš obradovali ali šta je tu je. Nastavili dalje i posle nekoliko kilometara našli se na vrhu Orfej visine 2188m inače drugom po visini na Rodopima. Nalazili smo se manje od 5km od granice sa Grčkom. Kažu, kada je potpuno vedro, bez isparenja, odavde je moguće videti i ostrvo Tasos. Mi ga nismo uočili zbog jakih sunčevih zraka sa te strane, ali svejedno, pogled je bio odličan na ostale vrhove Rodopa.

Vratili smo se u Gelu i nastavili naš put a naredno odredište nam je bilo etno selo Široka Laka (Luka), pod zaštitom UNESCO. Ručali u jednom od etno restorana i nastavili dalje ka jezeru Vača koje pravi meandre poput našeg Uvca.

Najšumovitija planina Balkana bila je nezaboravno iskustvo. Odlična avantura sa još boljim društvom. 

Advertisements

Vračanski Balkan kao Venecuela

Ja sam Marko Milošević i vodim vas kroz još jednu avanturu na Balkanu. Maj mesec idealan za planinarenje, sve ozeleni, vode ima dovoljno da vodopadi izgledaju savršeno, temperature idealne takođe. Po mojoj ustaljenoj praksi prvo sam “zavrteo” Google Earth i našao jedno mesto na Severu Bugarske, ne toliko popularno kao neka druga mesta u toj zemlji. Ali baš mi se to i dopalo. Pročitao sam sve što o planini Vračanski Balkan inače delu Balkana tj Stare planine na severu Bugarske, nekih 100km od Sofije ka Dunavu.

Ispalo je mnogo mnogo bolje nego to. Nas dvadeset i šest planinara mahom iz Niša i Pirota krenulo rano ujutru iz Srbije put Sofije, grada Vraca i manjeg mesta Zgorigrad odakle po mapi kreće eko-staza ili kako u bugarskoj nazivaju ekopateka Borov kamak do istoimenog vodopada. Nismo ni slutili o kakvom se vodopadu radi niti da je staza ovako dobra. Prelepi kanjon iznad grada Vraca i obližnjeg sela Zgorigrad pravi reka Leva koja na svom toku ima puno vodopada i kaskada… Da, to je “knjiški” a sada ono na šta smo naišli a još bolje je od ovoga o čemu smo čitali 🙂

Već na početku primetili smo da je staza dobro markirana da i vezanih očiju može da se ide dalje, iako je sastavljena od spleta drvenih mostova, merdevina u nedogled, kilometrima…da, dobro osigurani drveni mostići i merdevine kilometrima. U mešovitoj listopadno – četinarskoj šumi nailazili smo na sve veće i veće kaskade i vodopade. Molio sam ljude da se ne zadržavamo po pola sata na svakom od njih fotografišući jer nas je svaki sledeći vodopad sve više i više iznenađivao. Marina je uživala u flori i fauni ove prašume. Neverovatan osećaj. Obećao sam planinarima glavni vodopad Borov kamak visine 70m, samo da budu strpljivi. Nakon pešačenja od oko 8km prvo sam čuo a onda kroz neko granje ugledao, sa daljine od petstotinak metara, ovo čudo prirode. Impozantni Borov kamak. Čulo se i vrištanje od sreće kako je ko nailazio.

2017-05-14-8049

Naravno napravili smo ovde veću pauzu i nastavili dalje stazom koja vodi ispod samog vodopada. Dakle posle besplatnog tuširanja krenuli naglim usponom, sličnom stazom, punom drvenih mostića, merdevina do jedne lepe visoravni, livadice za odmor.

Tu nas je dočekala Lepa Brena za 26 osoba, Bugari roštiljaju u najveće uz nama dobro (loše) poznate hitove. Odmorili smo se pola sata i drugim delom staze krenuli ka domu. Ovog puta bez drvenih merdevina i mostova, već klasičnom dobro markiranom šumskom stazom.

Posle sat vremena pešačenja konačno smo ugledali planinarski dom Prševica. Pored planinarskog doma bila je poznata mlekara. U domu smo napravili dobru pauzu za iće i piće. Vreme je u daljini počelo da se kvari, videli su se kišni oblaci. Usledio je dogovor, ići ili ne ići do vrha Beglička mogila na 1481m. Mnogi su bili zadovoljni i prethodnom stazom, vodopadom, ekopatekom Borov kamak… Meni nije bilo dovoljno. Napravili smo jednu ekipu kojoj nije bio problem da ispešači još nekoliko kilometara do vrha i fenomenalne litice koja, ispostavilo se, da je još bolja nego na slikama. Pre toga uživali smo u prirodi koja podseća na windows xp wallpaper 🙂

vraca0001

Osvojili smo vrh i uputili se što brže možemo ka pet kilometara dugoj litici visine nekih 800ak metara. Ne zbog nevremena, kiša je otišla u drugom pravcu već zbog toga što smo jedva čekali taj trenutak. Bar ja jer sam znao kakav se pogled odavde pruža. Fantastično, pogled na severni deo Bugarske, grad Vidin, čak i Dunav. Naravno isporistili smo da slikamo iz svih mogućih uglova i nas i liticu 🙂

vracaX5

Vratili se u planinarski dom i nastavili pešaka ka mestu Zgorigrad, asfaltnim putem, ukupne dužine preko 10km tako samo sve zbirno prešli preko 25km. Na samom početku počela je da pada jaka kiša, naišao neki tamni oblak pa je jedna grupa zaklon potražila u mlekari Prševica koja se sastoji od puno objekata, iako je bila nedelja non stop su zujali kamioni, vozili mleko i mlečne prerađevine maltene na svaki minut.

 

Sam put do Zgorigrada je priča za sebe, prolazi kroz gustu četinarsku šumu, povremeno se pruža fantastičan pogled na Vračansko jezero, Vracu, kanjon reke Leve i mesto Zgorigrad. Blizu je i pećina Ledenika ali nismo imali sreće, popodne nedeljom ne radi. Zakasnili smo za pola sata. Sve u svemu avantura za pamćenje.