Vračanski Balkan kao Venecuela

Ja sam Marko Milošević i vodim vas kroz još jednu avanturu na Balkanu. Maj mesec idealan za planinarenje, sve ozeleni, vode ima dovoljno da vodopadi izgledaju savršeno, temperature idealne takođe. Po mojoj ustaljenoj praksi prvo sam “zavrteo” Google Earth i našao jedno mesto na Severu Bugarske, ne toliko popularno kao neka druga mesta u toj zemlji. Ali baš mi se to i dopalo. Pročitao sam sve što o planini Vračanski Balkan inače delu Balkana tj Stare planine na severu Bugarske, nekih 100km od Sofije ka Dunavu.

Ispalo je mnogo mnogo bolje nego to. Nas dvadeset i šest planinara mahom iz Niša i Pirota krenulo rano ujutru iz Srbije put Sofije, grada Vraca i manjeg mesta Zgorigrad odakle po mapi kreće eko-staza ili kako u bugarskoj nazivaju ekopateka Borov kamak do istoimenog vodopada. Nismo ni slutili o kakvom se vodopadu radi niti da je staza ovako dobra. Prelepi kanjon iznad grada Vraca i obližnjeg sela Zgorigrad pravi reka Leva koja na svom toku ima puno vodopada i kaskada… Da, to je “knjiški” a sada ono na šta smo naišli a još bolje je od ovoga o čemu smo čitali 🙂

Već na početku primetili smo da je staza dobro markirana da i vezanih očiju može da se ide dalje, iako je sastavljena od spleta drvenih mostova, merdevina u nedogled, kilometrima…da, dobro osigurani drveni mostići i merdevine kilometrima. U mešovitoj listopadno – četinarskoj šumi nailazili smo na sve veće i veće kaskade i vodopade. Molio sam ljude da se ne zadržavamo po pola sata na svakom od njih fotografišući jer nas je svaki sledeći vodopad sve više i više iznenađivao. Marina je uživala u flori i fauni ove prašume. Neverovatan osećaj. Obećao sam planinarima glavni vodopad Borov kamak visine 70m, samo da budu strpljivi. Nakon pešačenja od oko 8km prvo sam čuo a onda kroz neko granje ugledao, sa daljine od petstotinak metara, ovo čudo prirode. Impozantni Borov kamak. Čulo se i vrištanje od sreće kako je ko nailazio.

2017-05-14-8049

Naravno napravili smo ovde veću pauzu i nastavili dalje stazom koja vodi ispod samog vodopada. Dakle posle besplatnog tuširanja krenuli naglim usponom, sličnom stazom, punom drvenih mostića, merdevina do jedne lepe visoravni, livadice za odmor.

Tu nas je dočekala Lepa Brena za 26 osoba, Bugari roštiljaju u najveće uz nama dobro (loše) poznate hitove. Odmorili smo se pola sata i drugim delom staze krenuli ka domu. Ovog puta bez drvenih merdevina i mostova, već klasičnom dobro markiranom šumskom stazom.

Posle sat vremena pešačenja konačno smo ugledali planinarski dom Prševica. Pored planinarskog doma bila je poznata mlekara. U domu smo napravili dobru pauzu za iće i piće. Vreme je u daljini počelo da se kvari, videli su se kišni oblaci. Usledio je dogovor, ići ili ne ići do vrha Beglička mogila na 1481m. Mnogi su bili zadovoljni i prethodnom stazom, vodopadom, ekopatekom Borov kamak… Meni nije bilo dovoljno. Napravili smo jednu ekipu kojoj nije bio problem da ispešači još nekoliko kilometara do vrha i fenomenalne litice koja, ispostavilo se, da je još bolja nego na slikama. Pre toga uživali smo u prirodi koja podseća na windows xp wallpaper 🙂

vraca0001

Osvojili smo vrh i uputili se što brže možemo ka pet kilometara dugoj litici visine nekih 800ak metara. Ne zbog nevremena, kiša je otišla u drugom pravcu već zbog toga što smo jedva čekali taj trenutak. Bar ja jer sam znao kakav se pogled odavde pruža. Fantastično, pogled na severni deo Bugarske, grad Vidin, čak i Dunav. Naravno isporistili smo da slikamo iz svih mogućih uglova i nas i liticu 🙂

vracaX5

Vratili se u planinarski dom i nastavili pešaka ka mestu Zgorigrad, asfaltnim putem, ukupne dužine preko 10km tako samo sve zbirno prešli preko 25km. Na samom početku počela je da pada jaka kiša, naišao neki tamni oblak pa je jedna grupa zaklon potražila u mlekari Prševica koja se sastoji od puno objekata, iako je bila nedelja non stop su zujali kamioni, vozili mleko i mlečne prerađevine maltene na svaki minut.

 

Sam put do Zgorigrada je priča za sebe, prolazi kroz gustu četinarsku šumu, povremeno se pruža fantastičan pogled na Vračansko jezero, Vracu, kanjon reke Leve i mesto Zgorigrad. Blizu je i pećina Ledenika ali nismo imali sreće, popodne nedeljom ne radi. Zakasnili smo za pola sata. Sve u svemu avantura za pamćenje.

 

 

ALBANIJA – prijatno iznenađenje * ALBANIA – pleasant surprise

“Stigli smo do mesta Poličan ali automobilnom nismo mogli dalje a na znaku je pisalo još 19km do muslimanskog svetilišta Ali Abaz, što je bio početak planinarske staze, po mapi. A od tog početka planinarske staze do vrha imaćemo još 7km. Temperatura je već u šest sati prepodne iznosila negde oko 25 stepeni. Ovde nema naselja, ljudi, vegetacije…samo go kamen…kako i šta dalje?”

Moje ime je Marko Milošević i vodim vas kroz još jednu balkansku avanturu. Kada smo decembra meseca prošle godine pravili plan planinarskih akcija našeg kluba “Mosor” iz Niša, imao sam želju da vidim Albaniju i vodim planinare tamo, ali negde blizu granice sa Makedonijom, ipak sam zbog više razloga odustao samo kasnije od te ideje. Međutim predsednik kluba Igor Radosavljević je bio ubeđen da tako nešto može da se izvede a za cilj je odabrao planinu Tomori u srednjem delu Albanije. Zašto baš tamo? pitao sam se… a zašto ne negde bliže? Iako sam bio skeptičan u vezi toga prijavio sam se odmah za akciju i jedva čekao jul mesec. Odlična ideja! IDEMO! Igor je predviđao avanturu od tri dana, uspon na planinu u nacionalnom parku Tomori i obilazak većih gradova. Navodno je pričao sa nekim planinarima iz Crne Gore koji su prošle godine pohodili istu planinu. Mnogi planinari su bili zainteresovani za ovu akciju ali su na kraju odustali. Albanija je bila kako njima tako i nama velika nepoznanica iz dobro poznatih razloga.

Nisam bio lenj, uključio neposredno pre našeg putovanja Google Earth i detaljno pregledao sve moguće pravce, prilaze planini, eventualne staze, fotografije. Malo toga je nudio Google Earth ili moj omiljeni Wikiloc. Zabačena planina u državi koja je tek na početku razvoja planinarskog turizma. I dalje hiljadu pitanja a malo odgovora.

Nema veze, spakovali smo kofere i nas četvoro u četvrtak 06. jula krenuli put Makedonije, dalje ka graničnom prelazu kod mesta Struga. Nikada nisam bio u Albaniji, čak mi se činila lošom ideja da kada sam boravio u Ohridu prelazimo granicu i idemo do Pogradeca. A sada idemo mnogo dalje. Prešli smo granični prelaz negde u ranim jutarnjim satima.

Albanija, kao u pričama, već od same granice, brdovita, puno serpentina, mostova i naravno bunkera koji je nacionalni simbol. Dolazimo do grada Elbasan, po meni do tog trenutka jedino poznat po fudbalskoj utakmici koju smo odigrali protiv reprezentacije Albanije. Prolazimo baš pored stadiona i nastavljamo dalje ka centru. Nismo baš imali vremena da obilazimo Elbasan. Videli zidine tvrđave u centru i statuu Aqif Elbasan. Odmah nastavili dalje put mesta Berat.

E to je tek iznenađenje, za mene zato što ono mesto definitivno mora da dobije veću reklamu. Ostavio nam je najveći utisak na putovanju. Grad od kamena, podeljen rekom, oivičen liticama iznad kojih su zidine tvrđave, na reci više pešačkih kamenih mostova a u pozadini naš cilj. Greben planine Tomori i vrh Čuka e Partizant visine 2419m kao i ostali vrhovi vide se kao na dlanu. Samo lutanje i traženje hostela Lorenc nam je bilo odlično jer smo pešačili uskim ulicama i kamenim putevima levo, desno. Ispostavilo se da je hostel u pravoslavnom naselju Gorica. Čitao sam da u ovom delu Albanije žive pravoslavci ali nisam imao predstavu da ih ima u tolikom procentu. Dosta pravoslavnih crkvi svuda u gradu a najlepša je ona na samoj litici ispod zidina i podsetila me na minijaturnu verziju manastira Ostrog, zbog svog položaja.

BERAT3

Sam hostel Lorenc je bio priča za sebe, odličan položaj u jednoj od kamenih kućica, sa visokim stepeništem, balkonom, kafe barom u prelepom malom vrtu. Maltene odatle može da se “skoči” na krov drugih okolnih kuća. Dosta je strmo ali zbog toga celo kameno naselje podseća na planinska grčka ili španska sela. Vlasnik hostela kaže da je kuća sagrađena pre 350 godina a većina drugih kuća u Beratu datira čak i mnogo pre toga. Ljudi su srdačni a ako slučajno čuju da se priča neki strani jezik prilaze i pokazuju rukama krst, pitaju da li smo hrišćani. Deda sa detetom nas obilazi i pita “christian? christian?” … “yes, christian, orhodox”. Onda kreće oduševljenje što ne samo što smo hrišćani već i pravoslavci, naravno i razgovor. Posle obilaska ovog prelepog grada u kojem ne manjka ni noćni život jer ima puno turista, krećemo u razradu plana. Igor je planirao da istog dana krenemo na uspon do vrha Čuka Partizanit (Partizanski vrh) tj severnog dela Planine.

19731957_10212327555638513_5504853331329872256_n

Držimo se plana, prevruće je ali imamo vremena i automobilom krećemo do neasfaltiranog puta po kojem sudeći po gps-u imamo još nekoliko kilometara do početka staze. Staza je kratka ali sa dosta visinske razlike, preko 1400m do samog vrha. Međutim, problem je za nisko auto koje ne može dalje i ostavljamo ga pored jedne fabrike kože. Pokušali smo da se sa Albancima koji rade u fabrici dogovorimo oko prevoza do početka staze, ipak pešaka bi bilo iluzorno da krenemo, do vrha nas je delilo dosta, umorni smo od puta, a već je sredina dana, veoma toplo, možda 35 stepeni. Dogovaramo se da ipak planinarenje odložimo za sutra, odmorimo se u Beratu i rano krenemo na uspon ali na južnu stranu planine jer nam se čini po slikama na internetu da je put u nešto boljem stanju. Vratili smo se u hostel, noćili i oko 4 prepodne sledećeg dana krenuli na isto odredište, planinu Tomori, samo sa južnog kraja.

BERATNIGHT3

Plan je bio takav da kolima dođemo do mesta Poličan koje je od Berata udaljeno oko 20km a potom da pokušamo tim neasfaltiranim, nepoznatim putem do početka planinarske staze.  Stigli smo do mesta Poličan ali automobilnom nismo mogli dalje a na znaku je pisalo još 19km do muslimanskog svetilišta Ali Abaz, što je bio početak planinarske staze, po mapi. A od tog početka planinarske staze do vrha imaćemo još 7km. Temperatura je već u šest sati prepodne iznosila negde oko 25 stepeni. Ovde nema naselja, ljudi, vegetacije…samo go kamen…kako i šta dalje? Krenuli 3 km pešaka jer ni ovde automobil nije mogao da prođe. Tih sat vremena nam je bilo dovoljno da popijemo trećinu zaliha vode i onda je sledio dogovor. Dalje ne možemo ni “pod razno”, da li da penjemo prvi manji vrh sa strane, vratimo se u Berat i nastavimo obilazak Albanije… neeee… snaćićemo se već nekako…

Zašto baš ova nedođija u sred Albanije, ima Albanija mnogo zelenije planine, valjda… negde na severu. Barem se tako sećam kada sam gledao Travel channel. Ovde nema vegetacije, samo go kamen… beli blještavi prelepi kamen ali kamen svuda…

TOMORI1

E baš taj kamen nam je pomogao da se domognemo vrha. Albanac na samom početku tog nepristupačnog puta nam je objasnio da ovde prolaze kamioni i džipovi do mesta gde se vadi dekorativni kamen, pa ako imamo sreće. A imali smo. Posle ta tri kilometara, nailazi kamion i vozač predlaže da upadnemo nazad. Naravno prihvatamo bez problema. Čvrsto se držeći za šipke u prikolici kamiona divimo se prirodi ovog kraja Albanije dok prolazimo bezbroj serpentina po uskom lošem putu. Strahopoštovanje. Nadmorska visina već prelazi 1000m. Jedan kamion nas ostavlja negde na polovini puta, upadamo u drugi koji kamen vozi do muslimanskog svetilišta Ali Abaz što je i početak naše planinarske staze. Odlično. Sada smo na 1500m nadmorske visine i do vrha Ali Abaz, najvišeg vrha južnog dela Tomori planine imamo još oko 800m visinske razlike, 7km i oko dva sata planinarenja. Staza je široka, brzo smo stigli do vrha a potom nastavili i grebenskom stazom do sledećeg neimenovanog vrha visine oko 2350m.

CAMERA

Tu je usledilo fotografisanje i uživanje u pogledu na ceo greben Tomorija i neosvojenu Čuku Parizanit koju ostavljamo za neki drugi put, možda proleće ili jesen iduće godine. Do najvišeg vrha ima 13km i oko 2000m ukupne visinske razlike. Izvodljivo, ali naravno u boljim vremenskim uslovima. Ispostavilo se kasnije da je ovaj sedmi jul bio najtopliji dan u Beratu ove godine, a temperatura je u podnožju dostigla i 42.

 

U povratku sa planine nas je pokupio Albanski Vin Dizel, ćelavac u terenskom vozilu iz recimo ranih 60ih, nije pričao i kratio je staze, vozeći po oštrom kamenju velikom brzinom, sve vreme kuckajući poruke na mobilnom. Ok, preživeli smo to ali kako nazad od Teqe Ali Abaz do Poličana gde su nam bila kola. Nailazi drugo terensko vozilo, čovek sa puno dece od kojih jedna najstarija devojčica govori engleski. Kažu da su muslimani koji idu u svetilište i da mogu da nam ponude prevoz do Poličana ali u gepeku tog terenca. Naravno prihvatamo a tamo je 70 stepeni. Kreće vožnja iz akcionih ili horor filmova, možda 60kmh serpentinama i lošem putu punom rupa, iznad provalija planine Tomori. Dobro je i ovako, morali bi skoro bez vode i hrane da onih 19km nazad da ispešačimo. Da li je hteo da pokaže da je dobar vozač ili šta (mislim, svaka ti čast) ali ne znam da li sam više udarao glavom o krov gepeka ili rukom u gajbice. Bobanu je i previše smešno, Igor se priseća prelepog putovanja u Turkmenistanu i vožnje od 200km u nekom UAZ-u ili šta već, kada je išao da penje čuveni Lenjin peak. Kaže da je ovo u Albaniji nije doživeo. Posle nekih 15ak minuta pokušavam da se domognem nečega da bar imam oslonac, rukom jedva dodirujem nešto mekano što viri iz gajbice, čak i ne gledam u tom pravcu. Igor i Boban pored svih muka valjaju se od smeha. Šta je ? šta je ?…. kad ono nogice od koze… da to mi je bio oslonac…omg…. poneli ljudi za žrtvovanje, ko mi je kriv što ne znam običaje. Posle pola sata napokon stižemo do Poličana. Mislim, moram nekako da zahvalim ljudima za prevoz i izgovaram (jedva, kao da sam izašao iz kapsule Space Shuttle-a) “thanks, you save us a trouble” … “molim!? spasili nas muka…uf…”. Ko zna, možda bi pešačenje bilo gore rešenje, ko zna gde bi ostali. Ljudi popodne imaju siestu, kamiona gore više nije bilo a i oni što su se vraćali bili su puni ukrasnog kamenja, nije postojao drugi način. Naravno, šala na stranu. Hvala svima. Imali smo prevoz do početka staze i u povratku. Albanci su bez pitanja uskočili u pomoć i prevezli nas do odredišta.

Puni utisaka sa ove avanture vraćamo se u Berat. E sada tek razumemo Bobanov predlog da probamo sva albanska piva u nekom od kafića na gradskom trgu. Pakujemo se i potom i krećemo put Drača, velikog primorskog grada.

DRAC1

Na samom ulasku u Drač, pravac jug-sever (centar grada), iznenađuje me to što ima puno bulevara, palmi, prelepih hotela. Jedva čekam da ostavimo stvari u hostel i “bacimo se” u Jadransko more. Očekivao sam lep primorski grad a sve što sledi me je sve više i više pozitivno iznenadilo. U popodnevnim satima dolazimo do velike gradske plaže, to je široka peščana plaža, duga više od kilometra, oivičena modernim hotelima i bulevarom. Plaža je uređena, sa puno ležaljki. Hvatam wifi i šaljem sliku Marini koja komentariše “Gde si ovo!? u Majamiju”. Kasnije u Srbiji sam čitao neki tekst na interentu a naslov glasi  “U Albaniji kao u Majamiju” i ne čudi. Sami pogledajte sliku Drača. Cene veoma prihvatljive, sve upola jeftinije nego kod nas. Svi su ljubazni. Nismo imali apsolutno nikakvih problema. Ne znam ni zašto pominjem to “problema”. Sve je više nego dobro. Uveče obilazimo i centar grada, sa prelepim trgom, fontanama, džamijom boje peska. Zajedno sa palmama, centar deluje kao neki grad na Bliskom istoku a ne na Balkanu. Prelepo i egzotično.

19554579_10212345618650077_301121297936995448_n

09.07. posle kraćeg obilaska znamenitosti grada, poput rimskog amfiteatra, mletačku kulu i velike luke, krećemo put glavnog grada Tirane koja je udaljena samo 35km. Tirana se takođe razvija, broj stanovnika dostigao je 800.000. Obilazimo centralni trg, spomenik Skenderbegu, pravoslavni hram “Vaskrsenje Hristovo” itd. Ovde smo takođe osetili gostoprimstvo. Prilikom kupovine sitnica ili brze hrane kad god su domaćini čuli da pričamo srpski, onako iznenađeni, hteli su odmah da malo proćaskaju sa nama. Kako je tamo? Dobar Vucic, Edi Rama ne valja. Kod nas mnogi misle obratno. Ali Balkanska posla i tamo i ovamo. Svi imaju iste probleme ali mislim da su oni glavni problemi između Albanaca i Srba daleko iza nas, sudeći po svemu što smo doživeli u Albaniji.

19748597_10212346310787380_6588450669138385161_n.jpg

Mi smo prvi niški planinarski klub koji je organizovao planinarenje u Albiniji (ne računajući vrhove koji se penju iz Crne Gore i Makedonije i “ulaze” u teritoriju Albanije).

Iz planinarskog ugla, ovde ima još mnogo toga da se radi. Planinarske staze su neuređene i nema markacija. Prilazi su loši, planinarskih domova nema ni za lek. Ali priroda je fantastična i Albanija ima šta da ponudi ljubiteljima prirode, planinarima, biciklistima itd. Narednih godina biće sve više i više ovakvih akcija iz Srbije, u to ne sumnjam. Nadam se, isto tako, da ne postoje prepreke da i lokalni planinarski klubovi iz Albanije posete Srbiju.