Rodopi – Orfej, “Čudnite mostove” i još po nešto

“Na uspon na vrh Orfej ispratilo nas je zavijanje vukova, Sunce samo što je izašlo, nalazili smo se deset metara od prevoza ali je osećaj bio jeziv.”

Rodopi su me oduvek privlačili, gledam Google Earth i šta mogu da vidim u Južnom delu Bugarske ka granici sa Grčkom, zelenilo, dosta jezera, planina, vrhova, šuma ali nema puno fotografija. Šta to govori… i dalje neistražena planina čak i za Bugare za razliku od Rile, Pirina, Stare planine. Guglajući dalje čitam tekst da u ovoj najšumovitijoj planini Balkana (pored našeg Jastrepca) ima puno medveda, od kada su zvaničnici EU zahtevali da se Bugari pozabave njima i očuvaju staništa. Naravno da mi je palo na pamet da ih možemo sresti jer se dešavalo da se približavaju većim mestima čak i Smoljanu gradu sa više od 50.000 stanovnika. Po obodu grada vršljaju po kantama za đubre. To sam do sada gledao samo u Američkoj skrivenoj kameri ali eto… Ne volim neprijatna iznenađenja pa sam razmišljao i o tome šta da radim ako ih sretnemo. Kolega sa posla inače lovac, “po hobiju”, mi je predložio da kupim biber sprej jer jedino to može da ih rastera. Ništa i od toga, biber sprej ne može da se prenese preko granice, kazne su velike jer se računa kao oružje. Dobro de, idemo bez toga.

Prvi dan putovanja. Stajemo na nekoj benzinskoj pumpi u pravcu Plovdiva. Ono šta vidimo iza nas je venac planine Rile i snežni vrhovi. Prelepo. Baš onako kako volim, hladno i sunčano vreme. April, sneg “na zalasku”, vedro i odlično za fotografisanje. Jedva čekam.

iht1

Prvo svraćamo u Asenovgrad ispod Plovdiva, kao i ostali Bugarski gradovi, prelep je. Reka, mostovi, lepa i sređena šetališta, puno parkova, stare zgrade i lepa arhitektura. Zanimljivo je da je grad prepun radnji sa venčanicama. Krećemo do Asenove tvrđave, ogromnog zdanja iz doba Tračana. Već vidimo da je sve oko nas zeleno kao što sam i pretpostavljao.

RODOPI A2

Posle obilaska tvrđave krećemo putem reke Čepelare ka Rodopima, tačnije do Čudnih mostova (“Чудните мостове”, Wonderful bridges) poznate turističke atrakcije u ovom delu Bugarske. Naime, to je sistem ogromnih prirodnih kamenih mostova u podnožju Rodopa a iznad reka i potoka koji izviru na ovoj planini. Sve deluje nestvarno.

Ono što me dalje oduševljava je sve gušća i viša četinarska šuma. Krećemo do našeg krajnjeg odredišta prvog dana a to je hiža “Čudnite mostove” u sred guste šume. Stabla su visine i do 20 metara, samo mali dašak vetra dovoljan je da sve “šišti”. Niko ne progovara ni reč, svi slušamo ovu njihovu pesmu.

Sledeći dan, rano ujutru, spremamo se na dug put do ski centra Pamporovo pa još dalje ka selu Gela odakle treba da krenemo na vrh Orfej 2188m ali nas je na uspon na vrh Orfej ispratilo zavijanje vukova, Sunce samo što je izašlo, nalazili smo se desetak metara od prevoza ali je osećaj bio jeziv. Delovalo je kao da su tik ispred nas ali je neko iz doma dobacio da su daleko. Neverovatan osećaj.

Konačno, sunčano selo Gela i pogled na vrh Orfej delimično pod snegom. Nije delovalo daleko. Ali i po ovakvom danu nešto može da krene nizbrdo. Kako su meštani sekli drva, oštre grane sa borova su bile svuda na zemljanom putu tj prvom delu staze. Jedan od planinara je bio malo nepažljiv pa mu se jedna od tih grana zabila duboko u list desne noge. Intervenisali smo brzo, ali on nije mogao da nastavi dalje te se vratio do sela.

Ostatak grupe je nastavio dalje. Već iznad 2000m se pojavio prvi sneg. Malo nam je otežavao jer je prekrivao planinarsku stazu i oznake pa smo levo, desno konačno izašli iz šume i došli do jednog proplanka odakle se vrh odlično video. Ivča i Cvetan su najviše pomogli u onome što GPS nije mogao a to je da nas odvedu na pravu stazu i pored ovakvih uslova, dubokog snega na pojedinim mestima, po nekog potoka. Pored toga, videli smo i tragove medvedice i medvedića u snegu. Nismo se baš obradovali ali šta je tu je. Nastavili dalje i posle nekoliko kilometara našli se na vrhu Orfej visine 2188m inače drugom po visini na Rodopima. Nalazili smo se manje od 5km od granice sa Grčkom. Kažu, kada je potpuno vedro, bez isparenja, odavde je moguće videti i ostrvo Tasos. Mi ga nismo uočili zbog jakih sunčevih zraka sa te strane, ali svejedno, pogled je bio odličan na ostale vrhove Rodopa.

Vratili smo se u Gelu i nastavili naš put a naredno odredište nam je bilo etno selo Široka Laka (Luka), pod zaštitom UNESCO. Ručali u jednom od etno restorana i nastavili dalje ka jezeru Vača koje pravi meandre poput našeg Uvca.

Najšumovitija planina Balkana bila je nezaboravno iskustvo. Odlična avantura sa još boljim društvom. 

Advertisements

Sedam Rilskih jezera – raj u komšiluku

“Čekao sam dugo taj pogled na oblake ispod a ne iznad, čekao i dočekao. Kada smo izašli na prvi vrh iznad jezera a na pola puta do Damge, ono što smo ugledali ispod bilo je fantastično”

Dugo sam planiraos obilazak ove turističke atrakcije Bugarske. Rilska jezera su popularna tokom cele godine, radi se o glečerskim jezerima na velikoj nadmorskoj visini, iznad 2000m. Jezera su svuda na Rili ali ovih sedam jezera nalaze se blizu jedno drugom, sa obližnjih vrhova se pruža odličan pogled na svako a planinarske staze prolaze nedaleko ili tik pored jezera. U pitanju je bila dvodnevna akcije s tim što ću sada u ovoj priči da opišem samo prvi dan tj jezera i uspon na vrh Damga. U drugoj priči idemo 50km dalje ka vrhu Maljovica, jednom od najviših u Bugarskoj.

Po dolasku u pl.dom Paničište raspakovali smo se, višak stvari ostavili u dom ili minibus i pohitali dalje ka ski stazi koja vodi dalje ka Rilskim jezerima. Nije bilo rano ali obzirom da staza nije ni dugačka, nisam se plašio da ćemo išta tog dana da propustimo. U domu su nas dočekali prijatelji iz Bugarske, Cvetan Cekov, Goljam Turist (tako mu je popularno fejsbuk ime) i Cvetana, veselo društvance iz Sofije koje često planinari sa nama i pomaže na stazi i oko organizacije. Dragi su gosti i nama u Srbiji.

15036640_10210038636816973_3465592091946772583_n
Blizu planinarskog doma “Rilski ezera”

Elem, krećemo do mesta gde treba odlučiti da li dalje ski liftom ili terenskim vozilima još 4km uzvodno tj uz planinu. Odlučujemo se za žičaru i krećemo. Bilo mi je samo malo nelagodno kada se ista zaustavila baš na najvišem delu iznad jednog kanjona i tako stajala minut-dva. Posle kratke krize 🙂 došli smo do prelepog velikog planinarskog doma “Rilski ezera” odakle se pružao pogled sve do Vitoše. Dobro označenom planinarskom stazom krećemo put Rilskih jezera i stižemo do najvećih a to su Bliznaka, dva maltene spojena jezera a potom prolazimo pored najvećeg jezera Bubreka (u obliku Bubrega).

000DAMGAnovo2

Nakon toga prolazimo pored jednog manjeg, ne sećam se i naziva ali je bilo zaleđeno, tanak sloj leda je pokrivao celo jezerce i bilo je itekako zanimljivo za fotografisanje. Nismo napravili veliku visinsku razliku ali sada kreće glavni uspon, već vidimo deo sa klupicama i zastavom na dvestotinak metara ispred nas i tu planiramo prvu pauzu na putu ka našem cilju a to je vrh Damga (neki ga zovu Ivan Vazov) na 2669m nadmorske visine.

Čekao sam dugo taj pogled na oblake ispod a ne iznad, čekao i dočekao. Kada smo izašli na prvi vrh iznad jezera a na pola puta do Damge, ono što smo ugledali ispod bilo je fantastično.

12439071_10207364310360483_8318375476395887629_n

Baš dugo smo se tu zadržali prvenstveno zbog pogleda koji je iz bajke. Uživamo u jezerima i oblacima a čeka nas lak zadatak još samo stotinak metara visinske razlike do vrha Damga.

Velika je nadmorska visina, vegetacije praktično i nema. Jesen uveliko a trava požutela. Sve okolo ili pod tom požutelom travom ili zemlja i stene tamne boje. Veoma čudan pejzaž. Moonlike. Napokon oko podneva stižemo do vrha Ivan Vazov ili Damga, kako god. Vetar se pojačava ali i ovde uživamo u pogledu ali na okolne vrhove i pravimo planove za neki naredni put. Do najbližeg vrha preko 2500m ima samo 2,5km. Nekoliko planinara se odlučuju da skoknu i do njega. Na putu je čak i planinarski dom. Neverovatno koliko je planinarenje ovde popularno, da ima domova (hiža – kako Bugari kažu) na svakom koraku pa čak i u nedođijama na preko 2500m nadmorske visine. I svi ti domovi rade punom parom i leti i zimi.

mosorsy
VRH DAMGA 2669m

Vraćamo se puni utisaka ka Prševici. Međutim, drugom stazom jer sam isplanirao da možda, ukoliko stignemo posetimo i još jednu prirodnu atrakciju ovog dela Rila a to je vodopad Skakavica. Staza u zadnjem delu prolazi kroz gustu četinarsku šumu, već je uveliko popodne a kraj je oktobra, mrak brzo pada pogotovo ispod vrhova, pogotovo u šumi. Spusta se odjednom i gusta magla što nam dodatno stvara dilemu da li da idemo do vodopada ili ne. Ipak ostavljamo Skakavicu za neki drugi put.

000DAMGA5
POVRATAK SA DAMGE, “JURI” NAS OBLAK

Sve u svemu, više nego dovoljno je bilo to što smo uspeli da po divnom danu, bez magle, padavina ili prevelike hladnoće uživamo u pogledu na svih sedam Rilskih jezera, ispenjemo vrh Damga na 2669m i vratimo se do mraka u dom Prševica, odmorimo se dobro i isplaniramo sutrašnji mnogo ozbiljniji uspon na Maljovicu.

000DAMGAnovo1

Kakva avantura na Karpatima! 10 vrhova preko 2000m za jedan dan

“Jedna grupa je pohitala što pre ka Parangul mare, najvišem u tom delu Karpata. Druga se polako vraćala nazad. Počela je i ledena kiša a morali smo ponovo da pređemo sve one vrhove, gore dole, gore dole, gore dole i tako u nedogled…”

Planirao sam organizacuju uspona na Karpate još od uspona na Carku 2014. godine. Karpati su me uvek privlačili, pročitao sam na desetine tekstova o planinarenju na ovim planinama i gledao emisije Lonely Planet serijala na Travel Channelu. Ujedno 2016. je išla na istom kanalu i reklama “posetite Rumuniju” a glavni akcenat: planinarenje. Sve je bilo fantastično, zeleni pašnjaci, prelepi vrhovi, putevi, staze, šume,… Po običaju zumirao Rumuniju na Google Earth i počeo da istražujem nama bliži jugozapadni deo ovog velikog planinskog masiva.

2016-06-04-4307_Q1
EKIPA NEGDE NA GRANICI SA RUMUNIJOM

Posle nedelju dana svakodnevnog proučavanja terena, gledanja fotografija, čitanja o iskustvima drugih planinarskih klubova, naših i stranih odlučio sam šta bi mogao da nam bude cilj. U pitanju je bio greben Parang planine, dela Karpata blizu ski centra Ranka, blizu grada Targu Žiju. Objavio sam plan i sakupio odličnu ekipu.

Imao sam problem oko rezervacije doma, verovatno zbog daljine Ranke od nekog većeg grada vlasnici kuća bili su skeptični da prodaju smeštaj tek tako “na neviđeno”, jedva sam nekako našao čoveka koji mi je preporučio jedan hotel u izgradnji na kraju tog mesta ali blizu početka staze. Naravno odmah sam prihvatio, iako je bio hotel cena je bila sasvim prihvatljiva, u rangu planinarskih domova.

Dodatno, bili smo iznenađeni vremenom koje je krajem maja i početkom juna bilo na Karpatima. Akciju smo isplanirali za zadnji vikend u maju ali smo ubrzo pomerili za nedelju dana unapred jer je bilo mnogo snega. Glavni autoput, inače jedan od najviših prevoja u Evropi takozvana TRANSALPINA bila je zatvorena a vlasnik hotela nije mogao da nam kaže kada će biti otvoren. NEVEROVATNO! Pregledao sam sve web kamere, slike su mi ljudi slali iz mesta blizu tog ski centra. Sve je bilo prekriveno snegom, autoput se čistio, prohodna je bila samo jedna traka ali ne za buseve već samo za automobile. Zvanično na stranici, autoput transalpina bio je još uvek zatvoren. ODLUČILI SMO IPAK DA 04. juna krenemo u avanturu pa šta bude ! Dodatno me je začudilo to što sam pronašao live web kameru sa jezera Balea kod vrha Moldoveanu, jezero se nalazi na visini od 2000m što je ista visina kao i početak naše staze ka Parangul mare. Bilo je mnooooogo snega, neverovatno mnogo snega, jezero potpuno zaleđeno, opasnost od lavina 3 ili 4 (od 5). Tada mi je mnogo iskusniji Ivča Ilić rekao da za Karpate vlada posebna mikroklima, oni su u obliku potkovice, hladan vazduh dolazi sa Sibira ali topao sa juga ne ulazi u taj deo Rumunije. Tako da se dešava da je u Dunavskom delu Rumunije, samo 100km niže temperatura i do 15-20 stepeni viša od Karpata. Dakle, svejedno, krećemo… bitno je na norveškoj prognozi stajalo promenljivo sunčano-oblačno vreme sa mogućnošću padavina ali tek popodne. Što se tiče postojećeg snega nadali smo se da ga nema toliko i da će se otopiti do tog 04. juna. Šta je tu je…

Put Rumunije krenuli preko Kladova, Turnu Severina i grada Targu Žiju. To nam je bila prva usputna stanica, veoma lep grad od nekih 70.000 stanovnika. Prelep trg, stare zgrade, katedrale, crkve, fontane. Obožavam Rumuniju i svima kažem da ostave predrasude iza sebe, ova zemlja ima i lepe gradove i lepu prirodu, ljudi su korektni, to je sasvim dovoljno. Posle pola sata krenuli čuvenom Transalpinom, čudnim planinskim autoputem sa milion serpentina, gde je najviša tačka na 2073m. Naš ski centar Ranca nalazio se na 1700m nadmorske visine.

Spustila se takva magla da vozač nije mogao da vozi brže od 20kmh, u autobusu se nije čulo ništa sem “dosadnih” Orthodnox Celtsa koje pustamo na svakom planinarenju. Ljudi ne vole techno-trance, šta da im radim. Sve jedno, da se vratim na temu, jezivo vreme, sitna kiša i veoma gusta magla. Jedina svetla tačka na Transalpini su neka testna vozila prekrivena leopardovom nalepnicom. Kasnije smo saznali da su Toyotina vozila. Autoput je perfektan i nema ni jedne rupe ni neravnine iako planinski, drugi najviši u Evropi.

Nekako smo se domogli Ranke i posle pola sata lutanja po mestu i sve pokisli našli taj hotel koji je spolja izgledao fantastično a iznutra još bolje. Umesto planinarskog doma dobili smo eksluzivni tek otvoreni hotel. Ljudi su bili pozitivno zaprepašćeni. Svaka soba, drugačiji enterijer, jedna sa temom džungle, druga tematika grad, treća priroda. Veliki LCD televizori, tepisi, balkoni, mini barovi. Ma nama planinarima to i nije bitno, posle ručka i tradicionalne dobrodošlice uz neku rumunsku rakiju (a i našu), već se dogovaramo šta ćemo popodne.

Sutra nas čeka uspon od preko 20km i preko 2000m visinske razlike. Ali ne, to smo mi, “mosoraši”, to nam nije dovoljno. Hajde da ispenjemo jedan vrh, koji se vidi iz hotela a kao na dlanu. Ime mu je Papusa, visine skoro 2300m. Dakle samo 600m visinske razlike i nekih 2,5km do vrha. Šta je to za nas, “poješćemo vrh za večeru”. Naravno svi su saglasni da krenemo do vrha jer je kiša prestala a imamo vremena za zezanje u domu kasno uveče. 

2016-06-04-4369
DAN PRVI. VRH PAPUSA

Umorni od puta, raspkovanja i sl. krećemo do vrha Papusa. Ono što nam daje volju jeste pogled, čas se naoblači, padne magla, čas imamo odličan pogled i tako naizmenično. Transalpina se vidi odlično, vidimo i sutrašnju stazu, greben Paranga. Sneg se dosta istopio. Uliva nam nadu da je autoput iznad Ranke a ka početku naše staze otvoren. Daj Bože da je tako. Šta bi smo sutra radili. Propao bi nam dan. Kasno popodne oko 18h smo ispenjali tu Papusu i brzo se vratili do doma, večerali, malo se družili u hotelu. Društvo su nam pravili i vlasnik hotela sa svojom porodicom i prijateljima. Odigrali su par rumunskih narodnih igara. Sve stvarno perfektno. Ali ja se imena hotela i ne sećam jer nije ni pisalo, tek su trebali da postave naziv. Mislim da je nešto kao “Hotel Dakijskih oslobodilaca” ili Casa Dacilor Liberi.

Carpati15m
AUTOPUT TRANSALPINA

05. jun, rano ujutru, krećemo u nezaboravnu avanturu. Onaj osećaj, navlačenja planinarskih cipela, razbuđivanja cele ekipe, brzog doručka, pogleda koji nam uliva nadu jer se razvedrilo, čist vazduh sa Karpata, vidimo i po koju srnu koja projuri ispred.

Sva sreća betonske blokove koji su označavali da je autoput u stvari neprohodan na dalje, neko je taman toliko sklonio da minibus može da prođe iako je zvanično bio zatvoren. Sa strane, nanosi snega. Međutim kada smo došli na početak staze, na nekih 2000m nadmorske visine, na toj strani i nije bilo nešto mnogo snega. Odlično, rekoh odmah krećemo na uspon. Čeka nas deset vrhova preko 2000m nadmorske visine, gore dole, gore dole, gore dole.

CARPATIMARKO

Prelazimo prvi vrh Lezer na 2157m i već počinje da se kvari vreme, opet magla i nemamo pogled osim samo do narednog vrha. Nismo bili u mogućnosti da uživamo u pogledu na ceo greben Parang. Šteta. Samo na kratko se razilazili oblaci, pa ko je god uspeo da fotoaparatom uslika ono čudo od planina, bio je srećnik. Idemo dalje, osvajamo redom Plascoaiu 2250m, Setea mare 2365 i Setea mica 2278 (ovo Mare i Mica nisu nazivi po nekom Marku i Milici, već to znači Veliki i Mali vrh na Rumunskom). Mare naravno znači veliki. E sad već kod Saua Piatra Tiatle na 2395 osećam malo umor u nogama 🙂 Spasio me energetski gel (neću da kažem koje marke i gde sam kupio).

Staze su odlično markirane i široke, teren je kamenit, nema velikih visinskih razlika odjednom tako da generalno uspon nije tehnički zahtevan ali jeste kondiciono. Jedini problem nam je stvarao sneg koji je zatrpao određene delove staze, pa nismo mogli da pratimo GPS već smo morali te snežne nanose da prolazimo ispod ili iznad. E tu je već bilo manjih problema, jer smo morali korak po korak zbog klizavog snega. Ništa strašno ali smo morali oprezno i polako.

Vreme je počelo sve više i više da se kvari. Magla postajala gušća, na momente naiđe oblak, vetar je bio sve jači i počela je da pada sitna kiša. Bili smo kod vrha Lesul 2375m i Paclise na 2335m.

Svima je teško palo što većinu planinskih vrhova i prelepih predela nismo videli od guste magle. Počela je i ledena kiša, u daljini su se čuli gromovi. DOŠAO JE TRENUTAK ODLUKE, IDEMO DALJE ILI NAZAD. Cenić i Mimica kao da ih juri medved već su bili daleko ispred nas na putu ka Parangul Mare visine 2519m, pre toga su morali da pređu i vrh Gruiu (deveti). Jedna grupa predvođena Ivčom i Vlajkom uzela je motorolu i pohitala napred da što pre osvoji vrh dok se vreme nije pogoršalo. Drugu grupu sam polako vraćao nazad.

CARPATISVI
NA JEDNOM OD VRHOVA GREBENA PARANG

Loši vremenski uslovi, ruke su počele da trnu jer sam non stop gledao poziciju na gps-u a bilo je veoma veoma hladno, vetar sve jači, počela je da pada neka ledena kiša, nit sneg, nit grad, nešto između. Pošto smo se vraćali istom stazom opet smo sve one vrhove morali da pređemo. Ista visinska razlika, psihički nam je najteže pala sama pomisao da opet moramo sve. Na jednoj od pauza gde sam uzeo poslednje zalihe energetskog gela i protein bara javlja se Vlajko na motoroli.

“Hej, nešto se desilo!”… “Šta? Šta? Šta?” odmah sam pomislio na grom, sneg, led, proklizavanje ili nešto slično jer je ipak najveća visinska razlika bila baš na tom njihovom zadnjem usponu do Parangula. Vlajko: “Desilo se to…. DA SMO OSVOJILI PARANGUL!” Onda smeh i njih i nas. Uf, dobro je… Vraćate se brzo ako je to uopšte moguće. Naizalzi još gori kišni oblak. Jezivo izgleda.

Posle još dva tri sata pešačenja, konačno smo stigli do autoputa Transalpina. Mrtvi umorni. Nisam osećao ni ruke ni noge, srećom ovde je temperatura veća. Još samo da naiđe minibus. Jedan po jedan planinar iz one Parangul grupe počinje da dolazi. Svi smo na okupu. Ulazimo u bus, noge ne mogu da pomerim, pijem neke praškove magnezijuma koji su potpuno beskorisni. Posle pola sata strašnih grčeva prestao sam da kukam 🙂 Prešao 29km i visinsku razliku od preko 2000m. Ona Parangul mare grupa preko 30km i još veću visinsku.

CARPATI3m

CILJ JE OSTVAREN. SA ONOM PAPUSOM PRVOG DANA SVI SU USPELI DA ISPENJU DESET VRHOVA PREKO 2000M NADMORSKE VISINE. PREDIVNO ISKUSTVO.

Vraćamo se kući, tek se sada razvedrava i tek sada možemo da uživamo u pravoj prirodi Rumunije, ali ovog puta iz autobusa. Beskonačni pašnjaci, krave svuda, devojke u jednoj ruci i-phone a u drugoj štap, ne selfi stik već štap za krave, ovce. Ovde se svi bave stočarstvom. A i kako ne bi, kakva zelena zemlja, kao Irska.

Jedva čekam da se ponovo vratim najlepšoj Balkanskoj planini, KARPATIMA!

 

 

Carski uspon na Carev vrh (Makedonija)

“U jednom trenutku mi se učinilo da je temperaturna razlika između početka staze i dela neposredno pre vrha možda veća i od 15 stepeni, od blage jeseni smo se odjednom našli u vetrovitoj i hladoj zimi”

Zašto “carski uspon”? Zato što smo uživali u prirodi, laganom usponu, ne velikoj visinskoj razlici i na kraju odmor u poznatom manastiru sv. Joakim Osogovski, kažu najlepšem u Makedoniji. Nije baš sve bilo idealno ali otom potom…

CAREV2

Osogovske planine se nalaze na severoistoku Makedonije, nešto južnije od Krive Palanke. Oktobar 2016. Plan je bio da dođemo minibusem do kraja asfaltiranog puta što smo i uradili. Krenuli na uspon vidljivom ali nemarkiranom stazom, vrh se odmah video u daljini i nije nam to predstavljalo nikakav problem. Nepregledna prostranstva, kažu najlepših jesenjih boja na Osogovskih planinama. Vreme za sredinu oktobra, idealno. Ono što sam čuo od drugih, da su vetrovi strašni na makedonskim planinama, ispostavilo se kao tačno.

CAREV1

Ono drugo što se ispostavilo kao tačno je norveška vremenska prognoza sajta yr.no sa tačnom procenom prolaska jednog mini ciklona iznad Carevog vrha. Pisala je niska oblačnost oko sat vremena, oko 10h prepodne. Tako je i bilo.

U jednom trenutku mi se učinilo da je temperaturna razlika između početka staze i dela neposredno pre vrha možda veća i od 15 stepeni, od blage jeseni smo se odjednom našli u vetrovitoj i hladoj zimi. Inje ispred nas delovalo je kao veći snežni pokrivač iako snega nije bilo. Nadao sam se je prognoza tačna “u minut” i Branku Gorgievu sam posle jednog, dva kilometra neposredno pre vrha, da bi trebalo uskoro da očekujemo razvedravanje i sunce. I tako je i bilo, Bog da poživi norvešku prognozu 🙂 Oblaci su se razišli i ponovo smo videli vrh kao na dlanu s tim što je vetar bio strašan i hladan. Nisu mi pomogli ni kapa, maska i ski naočare. Subjektivni osećaj, ispod nule. Jedva sam čekao da se domognemo kule na vrhu.

CAREV4

Napokon, Carev vrh 2076m, fotografisanje, kraća pauza za neki zalogaj i brz povratak u “bezbednu zonu” ispod 1800-1900m i blagi povetarac i povratak na žutu boju pozadine umesto bele.

2016-10-30-6286

Autobus nam je pobegao, ko da nas čeka par sati, morali smo da pešačimo baš dosta do Osogovskog manastira ali nam nije palo teško. Sunce je bilo sve jače, ja ne znam ali prosto neverovatno, oko jezera možda i petnaestak stepeni. Mislim da smo prešli preko petnaestak kilometara i više i stigli do prelepog manastira gde nas je u dočekalo jako ozvučenje, dance i techno muzika, doduše DJ-a nije bilo, reklame za Skopsko pivo itd. Okrepili se, slikali i krenuli nazad.

2016-10-30-6341

Mala ali slatka avantura.