Rodopi – Orfej, “Čudnite mostove” i još po nešto

“Na uspon na vrh Orfej ispratilo nas je zavijanje vukova, Sunce samo što je izašlo, nalazili smo se deset metara od prevoza ali je osećaj bio jeziv.”

Rodopi su me oduvek privlačili, gledam Google Earth i šta mogu da vidim u Južnom delu Bugarske ka granici sa Grčkom, zelenilo, dosta jezera, planina, vrhova, šuma ali nema puno fotografija. Šta to govori… i dalje neistražena planina čak i za Bugare za razliku od Rile, Pirina, Stare planine. Guglajući dalje čitam tekst da u ovoj najšumovitijoj planini Balkana (pored našeg Jastrepca) ima puno medveda, od kada su zvaničnici EU zahtevali da se Bugari pozabave njima i očuvaju staništa. Naravno da mi je palo na pamet da ih možemo sresti jer se dešavalo da se približavaju većim mestima čak i Smoljanu gradu sa više od 50.000 stanovnika. Po obodu grada vršljaju po kantama za đubre. To sam do sada gledao samo u Američkoj skrivenoj kameri ali eto… Ne volim neprijatna iznenađenja pa sam razmišljao i o tome šta da radim ako ih sretnemo. Kolega sa posla inače lovac, “po hobiju”, mi je predložio da kupim biber sprej jer jedino to može da ih rastera. Ništa i od toga, biber sprej ne može da se prenese preko granice, kazne su velike jer se računa kao oružje. Dobro de, idemo bez toga.

Prvi dan putovanja. Stajemo na nekoj benzinskoj pumpi u pravcu Plovdiva. Ono šta vidimo iza nas je venac planine Rile i snežni vrhovi. Prelepo. Baš onako kako volim, hladno i sunčano vreme. April, sneg “na zalasku”, vedro i odlično za fotografisanje. Jedva čekam.

iht1

Prvo svraćamo u Asenovgrad ispod Plovdiva, kao i ostali Bugarski gradovi, prelep je. Reka, mostovi, lepa i sređena šetališta, puno parkova, stare zgrade i lepa arhitektura. Zanimljivo je da je grad prepun radnji sa venčanicama. Krećemo do Asenove tvrđave, ogromnog zdanja iz doba Tračana. Već vidimo da je sve oko nas zeleno kao što sam i pretpostavljao.

RODOPI A2

Posle obilaska tvrđave krećemo putem reke Čepelare ka Rodopima, tačnije do Čudnih mostova (“Чудните мостове”, Wonderful bridges) poznate turističke atrakcije u ovom delu Bugarske. Naime, to je sistem ogromnih prirodnih kamenih mostova u podnožju Rodopa a iznad reka i potoka koji izviru na ovoj planini. Sve deluje nestvarno.

Ono što me dalje oduševljava je sve gušća i viša četinarska šuma. Krećemo do našeg krajnjeg odredišta prvog dana a to je hiža “Čudnite mostove” u sred guste šume. Stabla su visine i do 20 metara, samo mali dašak vetra dovoljan je da sve “šišti”. Niko ne progovara ni reč, svi slušamo ovu njihovu pesmu.

Sledeći dan, rano ujutru, spremamo se na dug put do ski centra Pamporovo pa još dalje ka selu Gela odakle treba da krenemo na vrh Orfej 2188m ali nas je na uspon na vrh Orfej ispratilo zavijanje vukova, Sunce samo što je izašlo, nalazili smo se desetak metara od prevoza ali je osećaj bio jeziv. Delovalo je kao da su tik ispred nas ali je neko iz doma dobacio da su daleko. Neverovatan osećaj.

Konačno, sunčano selo Gela i pogled na vrh Orfej delimično pod snegom. Nije delovalo daleko. Ali i po ovakvom danu nešto može da krene nizbrdo. Kako su meštani sekli drva, oštre grane sa borova su bile svuda na zemljanom putu tj prvom delu staze. Jedan od planinara je bio malo nepažljiv pa mu se jedna od tih grana zabila duboko u list desne noge. Intervenisali smo brzo, ali on nije mogao da nastavi dalje te se vratio do sela.

Ostatak grupe je nastavio dalje. Već iznad 2000m se pojavio prvi sneg. Malo nam je otežavao jer je prekrivao planinarsku stazu i oznake pa smo levo, desno konačno izašli iz šume i došli do jednog proplanka odakle se vrh odlično video. Ivča i Cvetan su najviše pomogli u onome što GPS nije mogao a to je da nas odvedu na pravu stazu i pored ovakvih uslova, dubokog snega na pojedinim mestima, po nekog potoka. Pored toga, videli smo i tragove medvedice i medvedića u snegu. Nismo se baš obradovali ali šta je tu je. Nastavili dalje i posle nekoliko kilometara našli se na vrhu Orfej visine 2188m inače drugom po visini na Rodopima. Nalazili smo se manje od 5km od granice sa Grčkom. Kažu, kada je potpuno vedro, bez isparenja, odavde je moguće videti i ostrvo Tasos. Mi ga nismo uočili zbog jakih sunčevih zraka sa te strane, ali svejedno, pogled je bio odličan na ostale vrhove Rodopa.

Vratili smo se u Gelu i nastavili naš put a naredno odredište nam je bilo etno selo Široka Laka (Luka), pod zaštitom UNESCO. Ručali u jednom od etno restorana i nastavili dalje ka jezeru Vača koje pravi meandre poput našeg Uvca.

Najšumovitija planina Balkana bila je nezaboravno iskustvo. Odlična avantura sa još boljim društvom. 

Advertisements