Kakva avantura na Karpatima! 10 vrhova preko 2000m za jedan dan

“Jedna grupa je pohitala što pre ka Parangul mare, najvišem u tom delu Karpata. Druga se polako vraćala nazad. Počela je i ledena kiša a morali smo ponovo da pređemo sve one vrhove, gore dole, gore dole, gore dole i tako u nedogled…”

Planirao sam organizacuju uspona na Karpate još od uspona na Carku 2014. godine. Karpati su me uvek privlačili, pročitao sam na desetine tekstova o planinarenju na ovim planinama i gledao emisije Lonely Planet serijala na Travel Channelu. Ujedno 2016. je išla na istom kanalu i reklama “posetite Rumuniju” a glavni akcenat: planinarenje. Sve je bilo fantastično, zeleni pašnjaci, prelepi vrhovi, putevi, staze, šume,… Po običaju zumirao Rumuniju na Google Earth i počeo da istražujem nama bliži jugozapadni deo ovog velikog planinskog masiva.

2016-06-04-4307_Q1
EKIPA NEGDE NA GRANICI SA RUMUNIJOM

Posle nedelju dana svakodnevnog proučavanja terena, gledanja fotografija, čitanja o iskustvima drugih planinarskih klubova, naših i stranih odlučio sam šta bi mogao da nam bude cilj. U pitanju je bio greben Parang planine, dela Karpata blizu ski centra Ranka, blizu grada Targu Žiju. Objavio sam plan i sakupio odličnu ekipu.

Imao sam problem oko rezervacije doma, verovatno zbog daljine Ranke od nekog većeg grada vlasnici kuća bili su skeptični da prodaju smeštaj tek tako “na neviđeno”, jedva sam nekako našao čoveka koji mi je preporučio jedan hotel u izgradnji na kraju tog mesta ali blizu početka staze. Naravno odmah sam prihvatio, iako je bio hotel cena je bila sasvim prihvatljiva, u rangu planinarskih domova.

Dodatno, bili smo iznenađeni vremenom koje je krajem maja i početkom juna bilo na Karpatima. Akciju smo isplanirali za zadnji vikend u maju ali smo ubrzo pomerili za nedelju dana unapred jer je bilo mnogo snega. Glavni autoput, inače jedan od najviših prevoja u Evropi takozvana TRANSALPINA bila je zatvorena a vlasnik hotela nije mogao da nam kaže kada će biti otvoren. NEVEROVATNO! Pregledao sam sve web kamere, slike su mi ljudi slali iz mesta blizu tog ski centra. Sve je bilo prekriveno snegom, autoput se čistio, prohodna je bila samo jedna traka ali ne za buseve već samo za automobile. Zvanično na stranici, autoput transalpina bio je još uvek zatvoren. ODLUČILI SMO IPAK DA 04. juna krenemo u avanturu pa šta bude ! Dodatno me je začudilo to što sam pronašao live web kameru sa jezera Balea kod vrha Moldoveanu, jezero se nalazi na visini od 2000m što je ista visina kao i početak naše staze ka Parangul mare. Bilo je mnooooogo snega, neverovatno mnogo snega, jezero potpuno zaleđeno, opasnost od lavina 3 ili 4 (od 5). Tada mi je mnogo iskusniji Ivča Ilić rekao da za Karpate vlada posebna mikroklima, oni su u obliku potkovice, hladan vazduh dolazi sa Sibira ali topao sa juga ne ulazi u taj deo Rumunije. Tako da se dešava da je u Dunavskom delu Rumunije, samo 100km niže temperatura i do 15-20 stepeni viša od Karpata. Dakle, svejedno, krećemo… bitno je na norveškoj prognozi stajalo promenljivo sunčano-oblačno vreme sa mogućnošću padavina ali tek popodne. Što se tiče postojećeg snega nadali smo se da ga nema toliko i da će se otopiti do tog 04. juna. Šta je tu je…

Put Rumunije krenuli preko Kladova, Turnu Severina i grada Targu Žiju. To nam je bila prva usputna stanica, veoma lep grad od nekih 70.000 stanovnika. Prelep trg, stare zgrade, katedrale, crkve, fontane. Obožavam Rumuniju i svima kažem da ostave predrasude iza sebe, ova zemlja ima i lepe gradove i lepu prirodu, ljudi su korektni, to je sasvim dovoljno. Posle pola sata krenuli čuvenom Transalpinom, čudnim planinskim autoputem sa milion serpentina, gde je najviša tačka na 2073m. Naš ski centar Ranca nalazio se na 1700m nadmorske visine.

Spustila se takva magla da vozač nije mogao da vozi brže od 20kmh, u autobusu se nije čulo ništa sem “dosadnih” Orthodnox Celtsa koje pustamo na svakom planinarenju. Ljudi ne vole techno-trance, šta da im radim. Sve jedno, da se vratim na temu, jezivo vreme, sitna kiša i veoma gusta magla. Jedina svetla tačka na Transalpini su neka testna vozila prekrivena leopardovom nalepnicom. Kasnije smo saznali da su Toyotina vozila. Autoput je perfektan i nema ni jedne rupe ni neravnine iako planinski, drugi najviši u Evropi.

Nekako smo se domogli Ranke i posle pola sata lutanja po mestu i sve pokisli našli taj hotel koji je spolja izgledao fantastično a iznutra još bolje. Umesto planinarskog doma dobili smo eksluzivni tek otvoreni hotel. Ljudi su bili pozitivno zaprepašćeni. Svaka soba, drugačiji enterijer, jedna sa temom džungle, druga tematika grad, treća priroda. Veliki LCD televizori, tepisi, balkoni, mini barovi. Ma nama planinarima to i nije bitno, posle ručka i tradicionalne dobrodošlice uz neku rumunsku rakiju (a i našu), već se dogovaramo šta ćemo popodne.

Sutra nas čeka uspon od preko 20km i preko 2000m visinske razlike. Ali ne, to smo mi, “mosoraši”, to nam nije dovoljno. Hajde da ispenjemo jedan vrh, koji se vidi iz hotela a kao na dlanu. Ime mu je Papusa, visine skoro 2300m. Dakle samo 600m visinske razlike i nekih 2,5km do vrha. Šta je to za nas, “poješćemo vrh za večeru”. Naravno svi su saglasni da krenemo do vrha jer je kiša prestala a imamo vremena za zezanje u domu kasno uveče. 

2016-06-04-4369
DAN PRVI. VRH PAPUSA

Umorni od puta, raspkovanja i sl. krećemo do vrha Papusa. Ono što nam daje volju jeste pogled, čas se naoblači, padne magla, čas imamo odličan pogled i tako naizmenično. Transalpina se vidi odlično, vidimo i sutrašnju stazu, greben Paranga. Sneg se dosta istopio. Uliva nam nadu da je autoput iznad Ranke a ka početku naše staze otvoren. Daj Bože da je tako. Šta bi smo sutra radili. Propao bi nam dan. Kasno popodne oko 18h smo ispenjali tu Papusu i brzo se vratili do doma, večerali, malo se družili u hotelu. Društvo su nam pravili i vlasnik hotela sa svojom porodicom i prijateljima. Odigrali su par rumunskih narodnih igara. Sve stvarno perfektno. Ali ja se imena hotela i ne sećam jer nije ni pisalo, tek su trebali da postave naziv. Mislim da je nešto kao “Hotel Dakijskih oslobodilaca” ili Casa Dacilor Liberi.

Carpati15m
AUTOPUT TRANSALPINA

05. jun, rano ujutru, krećemo u nezaboravnu avanturu. Onaj osećaj, navlačenja planinarskih cipela, razbuđivanja cele ekipe, brzog doručka, pogleda koji nam uliva nadu jer se razvedrilo, čist vazduh sa Karpata, vidimo i po koju srnu koja projuri ispred.

Sva sreća betonske blokove koji su označavali da je autoput u stvari neprohodan na dalje, neko je taman toliko sklonio da minibus može da prođe iako je zvanično bio zatvoren. Sa strane, nanosi snega. Međutim kada smo došli na početak staze, na nekih 2000m nadmorske visine, na toj strani i nije bilo nešto mnogo snega. Odlično, rekoh odmah krećemo na uspon. Čeka nas deset vrhova preko 2000m nadmorske visine, gore dole, gore dole, gore dole.

CARPATIMARKO

Prelazimo prvi vrh Lezer na 2157m i već počinje da se kvari vreme, opet magla i nemamo pogled osim samo do narednog vrha. Nismo bili u mogućnosti da uživamo u pogledu na ceo greben Parang. Šteta. Samo na kratko se razilazili oblaci, pa ko je god uspeo da fotoaparatom uslika ono čudo od planina, bio je srećnik. Idemo dalje, osvajamo redom Plascoaiu 2250m, Setea mare 2365 i Setea mica 2278 (ovo Mare i Mica nisu nazivi po nekom Marku i Milici, već to znači Veliki i Mali vrh na Rumunskom). Mare naravno znači veliki. E sad već kod Saua Piatra Tiatle na 2395 osećam malo umor u nogama 🙂 Spasio me energetski gel (neću da kažem koje marke i gde sam kupio).

Staze su odlično markirane i široke, teren je kamenit, nema velikih visinskih razlika odjednom tako da generalno uspon nije tehnički zahtevan ali jeste kondiciono. Jedini problem nam je stvarao sneg koji je zatrpao određene delove staze, pa nismo mogli da pratimo GPS već smo morali te snežne nanose da prolazimo ispod ili iznad. E tu je već bilo manjih problema, jer smo morali korak po korak zbog klizavog snega. Ništa strašno ali smo morali oprezno i polako.

Vreme je počelo sve više i više da se kvari. Magla postajala gušća, na momente naiđe oblak, vetar je bio sve jači i počela je da pada sitna kiša. Bili smo kod vrha Lesul 2375m i Paclise na 2335m.

Svima je teško palo što većinu planinskih vrhova i prelepih predela nismo videli od guste magle. Počela je i ledena kiša, u daljini su se čuli gromovi. DOŠAO JE TRENUTAK ODLUKE, IDEMO DALJE ILI NAZAD. Cenić i Mimica kao da ih juri medved već su bili daleko ispred nas na putu ka Parangul Mare visine 2519m, pre toga su morali da pređu i vrh Gruiu (deveti). Jedna grupa predvođena Ivčom i Vlajkom uzela je motorolu i pohitala napred da što pre osvoji vrh dok se vreme nije pogoršalo. Drugu grupu sam polako vraćao nazad.

CARPATISVI
NA JEDNOM OD VRHOVA GREBENA PARANG

Loši vremenski uslovi, ruke su počele da trnu jer sam non stop gledao poziciju na gps-u a bilo je veoma veoma hladno, vetar sve jači, počela je da pada neka ledena kiša, nit sneg, nit grad, nešto između. Pošto smo se vraćali istom stazom opet smo sve one vrhove morali da pređemo. Ista visinska razlika, psihički nam je najteže pala sama pomisao da opet moramo sve. Na jednoj od pauza gde sam uzeo poslednje zalihe energetskog gela i protein bara javlja se Vlajko na motoroli.

“Hej, nešto se desilo!”… “Šta? Šta? Šta?” odmah sam pomislio na grom, sneg, led, proklizavanje ili nešto slično jer je ipak najveća visinska razlika bila baš na tom njihovom zadnjem usponu do Parangula. Vlajko: “Desilo se to…. DA SMO OSVOJILI PARANGUL!” Onda smeh i njih i nas. Uf, dobro je… Vraćate se brzo ako je to uopšte moguće. Naizalzi još gori kišni oblak. Jezivo izgleda.

Posle još dva tri sata pešačenja, konačno smo stigli do autoputa Transalpina. Mrtvi umorni. Nisam osećao ni ruke ni noge, srećom ovde je temperatura veća. Još samo da naiđe minibus. Jedan po jedan planinar iz one Parangul grupe počinje da dolazi. Svi smo na okupu. Ulazimo u bus, noge ne mogu da pomerim, pijem neke praškove magnezijuma koji su potpuno beskorisni. Posle pola sata strašnih grčeva prestao sam da kukam 🙂 Prešao 29km i visinsku razliku od preko 2000m. Ona Parangul mare grupa preko 30km i još veću visinsku.

CARPATI3m

CILJ JE OSTVAREN. SA ONOM PAPUSOM PRVOG DANA SVI SU USPELI DA ISPENJU DESET VRHOVA PREKO 2000M NADMORSKE VISINE. PREDIVNO ISKUSTVO.

Vraćamo se kući, tek se sada razvedrava i tek sada možemo da uživamo u pravoj prirodi Rumunije, ali ovog puta iz autobusa. Beskonačni pašnjaci, krave svuda, devojke u jednoj ruci i-phone a u drugoj štap, ne selfi stik već štap za krave, ovce. Ovde se svi bave stočarstvom. A i kako ne bi, kakva zelena zemlja, kao Irska.

Jedva čekam da se ponovo vratim najlepšoj Balkanskoj planini, KARPATIMA!

 

 

ALBANIJA – prijatno iznenađenje * ALBANIA – pleasant surprise

“Stigli smo do mesta Poličan ali automobilnom nismo mogli dalje a na znaku je pisalo još 19km do muslimanskog svetilišta Ali Abaz, što je bio početak planinarske staze, po mapi. A od tog početka planinarske staze do vrha imaćemo još 7km. Temperatura je već u šest sati prepodne iznosila negde oko 25 stepeni. Ovde nema naselja, ljudi, vegetacije…samo go kamen…kako i šta dalje?”

Moje ime je Marko Milošević i vodim vas kroz još jednu balkansku avanturu. Kada smo decembra meseca prošle godine pravili plan planinarskih akcija našeg kluba “Mosor” iz Niša, imao sam želju da vidim Albaniju i vodim planinare tamo, ali negde blizu granice sa Makedonijom, ipak sam zbog više razloga odustao samo kasnije od te ideje. Međutim predsednik kluba Igor Radosavljević je bio ubeđen da tako nešto može da se izvede a za cilj je odabrao planinu Tomori u srednjem delu Albanije. Zašto baš tamo? pitao sam se… a zašto ne negde bliže? Iako sam bio skeptičan u vezi toga prijavio sam se odmah za akciju i jedva čekao jul mesec. Odlična ideja! IDEMO! Igor je predviđao avanturu od tri dana, uspon na planinu u nacionalnom parku Tomori i obilazak većih gradova. Navodno je pričao sa nekim planinarima iz Crne Gore koji su prošle godine pohodili istu planinu. Mnogi planinari su bili zainteresovani za ovu akciju ali su na kraju odustali. Albanija je bila kako njima tako i nama velika nepoznanica iz dobro poznatih razloga.

Nisam bio lenj, uključio neposredno pre našeg putovanja Google Earth i detaljno pregledao sve moguće pravce, prilaze planini, eventualne staze, fotografije. Malo toga je nudio Google Earth ili moj omiljeni Wikiloc. Zabačena planina u državi koja je tek na početku razvoja planinarskog turizma. I dalje hiljadu pitanja a malo odgovora.

Nema veze, spakovali smo kofere i nas četvoro u četvrtak 06. jula krenuli put Makedonije, dalje ka graničnom prelazu kod mesta Struga. Nikada nisam bio u Albaniji, čak mi se činila lošom ideja da kada sam boravio u Ohridu prelazimo granicu i idemo do Pogradeca. A sada idemo mnogo dalje. Prešli smo granični prelaz negde u ranim jutarnjim satima.

Albanija, kao u pričama, već od same granice, brdovita, puno serpentina, mostova i naravno bunkera koji je nacionalni simbol. Dolazimo do grada Elbasan, po meni do tog trenutka jedino poznat po fudbalskoj utakmici koju smo odigrali protiv reprezentacije Albanije. Prolazimo baš pored stadiona i nastavljamo dalje ka centru. Nismo baš imali vremena da obilazimo Elbasan. Videli zidine tvrđave u centru i statuu Aqif Elbasan. Odmah nastavili dalje put mesta Berat.

E to je tek iznenađenje, za mene zato što ono mesto definitivno mora da dobije veću reklamu. Ostavio nam je najveći utisak na putovanju. Grad od kamena, podeljen rekom, oivičen liticama iznad kojih su zidine tvrđave, na reci više pešačkih kamenih mostova a u pozadini naš cilj. Greben planine Tomori i vrh Čuka e Partizant visine 2419m kao i ostali vrhovi vide se kao na dlanu. Samo lutanje i traženje hostela Lorenc nam je bilo odlično jer smo pešačili uskim ulicama i kamenim putevima levo, desno. Ispostavilo se da je hostel u pravoslavnom naselju Gorica. Čitao sam da u ovom delu Albanije žive pravoslavci ali nisam imao predstavu da ih ima u tolikom procentu. Dosta pravoslavnih crkvi svuda u gradu a najlepša je ona na samoj litici ispod zidina i podsetila me na minijaturnu verziju manastira Ostrog, zbog svog položaja.

BERAT3

Sam hostel Lorenc je bio priča za sebe, odličan položaj u jednoj od kamenih kućica, sa visokim stepeništem, balkonom, kafe barom u prelepom malom vrtu. Maltene odatle može da se “skoči” na krov drugih okolnih kuća. Dosta je strmo ali zbog toga celo kameno naselje podseća na planinska grčka ili španska sela. Vlasnik hostela kaže da je kuća sagrađena pre 350 godina a većina drugih kuća u Beratu datira čak i mnogo pre toga. Ljudi su srdačni a ako slučajno čuju da se priča neki strani jezik prilaze i pokazuju rukama krst, pitaju da li smo hrišćani. Deda sa detetom nas obilazi i pita “christian? christian?” … “yes, christian, orhodox”. Onda kreće oduševljenje što ne samo što smo hrišćani već i pravoslavci, naravno i razgovor. Posle obilaska ovog prelepog grada u kojem ne manjka ni noćni život jer ima puno turista, krećemo u razradu plana. Igor je planirao da istog dana krenemo na uspon do vrha Čuka Partizanit (Partizanski vrh) tj severnog dela Planine.

19731957_10212327555638513_5504853331329872256_n

Držimo se plana, prevruće je ali imamo vremena i automobilom krećemo do neasfaltiranog puta po kojem sudeći po gps-u imamo još nekoliko kilometara do početka staze. Staza je kratka ali sa dosta visinske razlike, preko 1400m do samog vrha. Međutim, problem je za nisko auto koje ne može dalje i ostavljamo ga pored jedne fabrike kože. Pokušali smo da se sa Albancima koji rade u fabrici dogovorimo oko prevoza do početka staze, ipak pešaka bi bilo iluzorno da krenemo, do vrha nas je delilo dosta, umorni smo od puta, a već je sredina dana, veoma toplo, možda 35 stepeni. Dogovaramo se da ipak planinarenje odložimo za sutra, odmorimo se u Beratu i rano krenemo na uspon ali na južnu stranu planine jer nam se čini po slikama na internetu da je put u nešto boljem stanju. Vratili smo se u hostel, noćili i oko 4 prepodne sledećeg dana krenuli na isto odredište, planinu Tomori, samo sa južnog kraja.

BERATNIGHT3

Plan je bio takav da kolima dođemo do mesta Poličan koje je od Berata udaljeno oko 20km a potom da pokušamo tim neasfaltiranim, nepoznatim putem do početka planinarske staze.  Stigli smo do mesta Poličan ali automobilnom nismo mogli dalje a na znaku je pisalo još 19km do muslimanskog svetilišta Ali Abaz, što je bio početak planinarske staze, po mapi. A od tog početka planinarske staze do vrha imaćemo još 7km. Temperatura je već u šest sati prepodne iznosila negde oko 25 stepeni. Ovde nema naselja, ljudi, vegetacije…samo go kamen…kako i šta dalje? Krenuli 3 km pešaka jer ni ovde automobil nije mogao da prođe. Tih sat vremena nam je bilo dovoljno da popijemo trećinu zaliha vode i onda je sledio dogovor. Dalje ne možemo ni “pod razno”, da li da penjemo prvi manji vrh sa strane, vratimo se u Berat i nastavimo obilazak Albanije… neeee… snaćićemo se već nekako…

Zašto baš ova nedođija u sred Albanije, ima Albanija mnogo zelenije planine, valjda… negde na severu. Barem se tako sećam kada sam gledao Travel channel. Ovde nema vegetacije, samo go kamen… beli blještavi prelepi kamen ali kamen svuda…

TOMORI1

E baš taj kamen nam je pomogao da se domognemo vrha. Albanac na samom početku tog nepristupačnog puta nam je objasnio da ovde prolaze kamioni i džipovi do mesta gde se vadi dekorativni kamen, pa ako imamo sreće. A imali smo. Posle ta tri kilometara, nailazi kamion i vozač predlaže da upadnemo nazad. Naravno prihvatamo bez problema. Čvrsto se držeći za šipke u prikolici kamiona divimo se prirodi ovog kraja Albanije dok prolazimo bezbroj serpentina po uskom lošem putu. Strahopoštovanje. Nadmorska visina već prelazi 1000m. Jedan kamion nas ostavlja negde na polovini puta, upadamo u drugi koji kamen vozi do muslimanskog svetilišta Ali Abaz što je i početak naše planinarske staze. Odlično. Sada smo na 1500m nadmorske visine i do vrha Ali Abaz, najvišeg vrha južnog dela Tomori planine imamo još oko 800m visinske razlike, 7km i oko dva sata planinarenja. Staza je široka, brzo smo stigli do vrha a potom nastavili i grebenskom stazom do sledećeg neimenovanog vrha visine oko 2350m.

CAMERA

Tu je usledilo fotografisanje i uživanje u pogledu na ceo greben Tomorija i neosvojenu Čuku Parizanit koju ostavljamo za neki drugi put, možda proleće ili jesen iduće godine. Do najvišeg vrha ima 13km i oko 2000m ukupne visinske razlike. Izvodljivo, ali naravno u boljim vremenskim uslovima. Ispostavilo se kasnije da je ovaj sedmi jul bio najtopliji dan u Beratu ove godine, a temperatura je u podnožju dostigla i 42.

 

U povratku sa planine nas je pokupio Albanski Vin Dizel, ćelavac u terenskom vozilu iz recimo ranih 60ih, nije pričao i kratio je staze, vozeći po oštrom kamenju velikom brzinom, sve vreme kuckajući poruke na mobilnom. Ok, preživeli smo to ali kako nazad od Teqe Ali Abaz do Poličana gde su nam bila kola. Nailazi drugo terensko vozilo, čovek sa puno dece od kojih jedna najstarija devojčica govori engleski. Kažu da su muslimani koji idu u svetilište i da mogu da nam ponude prevoz do Poličana ali u gepeku tog terenca. Naravno prihvatamo a tamo je 70 stepeni. Kreće vožnja iz akcionih ili horor filmova, možda 60kmh serpentinama i lošem putu punom rupa, iznad provalija planine Tomori. Dobro je i ovako, morali bi skoro bez vode i hrane da onih 19km nazad da ispešačimo. Da li je hteo da pokaže da je dobar vozač ili šta (mislim, svaka ti čast) ali ne znam da li sam više udarao glavom o krov gepeka ili rukom u gajbice. Bobanu je i previše smešno, Igor se priseća prelepog putovanja u Turkmenistanu i vožnje od 200km u nekom UAZ-u ili šta već, kada je išao da penje čuveni Lenjin peak. Kaže da je ovo u Albaniji nije doživeo. Posle nekih 15ak minuta pokušavam da se domognem nečega da bar imam oslonac, rukom jedva dodirujem nešto mekano što viri iz gajbice, čak i ne gledam u tom pravcu. Igor i Boban pored svih muka valjaju se od smeha. Šta je ? šta je ?…. kad ono nogice od koze… da to mi je bio oslonac…omg…. poneli ljudi za žrtvovanje, ko mi je kriv što ne znam običaje. Posle pola sata napokon stižemo do Poličana. Mislim, moram nekako da zahvalim ljudima za prevoz i izgovaram (jedva, kao da sam izašao iz kapsule Space Shuttle-a) “thanks, you save us a trouble” … “molim!? spasili nas muka…uf…”. Ko zna, možda bi pešačenje bilo gore rešenje, ko zna gde bi ostali. Ljudi popodne imaju siestu, kamiona gore više nije bilo a i oni što su se vraćali bili su puni ukrasnog kamenja, nije postojao drugi način. Naravno, šala na stranu. Hvala svima. Imali smo prevoz do početka staze i u povratku. Albanci su bez pitanja uskočili u pomoć i prevezli nas do odredišta.

Puni utisaka sa ove avanture vraćamo se u Berat. E sada tek razumemo Bobanov predlog da probamo sva albanska piva u nekom od kafića na gradskom trgu. Pakujemo se i potom i krećemo put Drača, velikog primorskog grada.

DRAC1

Na samom ulasku u Drač, pravac jug-sever (centar grada), iznenađuje me to što ima puno bulevara, palmi, prelepih hotela. Jedva čekam da ostavimo stvari u hostel i “bacimo se” u Jadransko more. Očekivao sam lep primorski grad a sve što sledi me je sve više i više pozitivno iznenadilo. U popodnevnim satima dolazimo do velike gradske plaže, to je široka peščana plaža, duga više od kilometra, oivičena modernim hotelima i bulevarom. Plaža je uređena, sa puno ležaljki. Hvatam wifi i šaljem sliku Marini koja komentariše “Gde si ovo!? u Majamiju”. Kasnije u Srbiji sam čitao neki tekst na interentu a naslov glasi  “U Albaniji kao u Majamiju” i ne čudi. Sami pogledajte sliku Drača. Cene veoma prihvatljive, sve upola jeftinije nego kod nas. Svi su ljubazni. Nismo imali apsolutno nikakvih problema. Ne znam ni zašto pominjem to “problema”. Sve je više nego dobro. Uveče obilazimo i centar grada, sa prelepim trgom, fontanama, džamijom boje peska. Zajedno sa palmama, centar deluje kao neki grad na Bliskom istoku a ne na Balkanu. Prelepo i egzotično.

19554579_10212345618650077_301121297936995448_n

09.07. posle kraćeg obilaska znamenitosti grada, poput rimskog amfiteatra, mletačku kulu i velike luke, krećemo put glavnog grada Tirane koja je udaljena samo 35km. Tirana se takođe razvija, broj stanovnika dostigao je 800.000. Obilazimo centralni trg, spomenik Skenderbegu, pravoslavni hram “Vaskrsenje Hristovo” itd. Ovde smo takođe osetili gostoprimstvo. Prilikom kupovine sitnica ili brze hrane kad god su domaćini čuli da pričamo srpski, onako iznenađeni, hteli su odmah da malo proćaskaju sa nama. Kako je tamo? Dobar Vucic, Edi Rama ne valja. Kod nas mnogi misle obratno. Ali Balkanska posla i tamo i ovamo. Svi imaju iste probleme ali mislim da su oni glavni problemi između Albanaca i Srba daleko iza nas, sudeći po svemu što smo doživeli u Albaniji.

19748597_10212346310787380_6588450669138385161_n.jpg

Mi smo prvi niški planinarski klub koji je organizovao planinarenje u Albiniji (ne računajući vrhove koji se penju iz Crne Gore i Makedonije i “ulaze” u teritoriju Albanije).

Iz planinarskog ugla, ovde ima još mnogo toga da se radi. Planinarske staze su neuređene i nema markacija. Prilazi su loši, planinarskih domova nema ni za lek. Ali priroda je fantastična i Albanija ima šta da ponudi ljubiteljima prirode, planinarima, biciklistima itd. Narednih godina biće sve više i više ovakvih akcija iz Srbije, u to ne sumnjam. Nadam se, isto tako, da ne postoje prepreke da i lokalni planinarski klubovi iz Albanije posete Srbiju.