Vračanski Balkan kao Venecuela

Ja sam Marko Milošević i vodim vas kroz još jednu avanturu na Balkanu. Maj mesec idealan za planinarenje, sve ozeleni, vode ima dovoljno da vodopadi izgledaju savršeno, temperature idealne takođe. Po mojoj ustaljenoj praksi prvo sam “zavrteo” Google Earth i našao jedno mesto na Severu Bugarske, ne toliko popularno kao neka druga mesta u toj zemlji. Ali baš mi se to i dopalo. Pročitao sam sve što o planini Vračanski Balkan inače delu Balkana tj Stare planine na severu Bugarske, nekih 100km od Sofije ka Dunavu.

Ispalo je mnogo mnogo bolje nego to. Nas dvadeset i šest planinara mahom iz Niša i Pirota krenulo rano ujutru iz Srbije put Sofije, grada Vraca i manjeg mesta Zgorigrad odakle po mapi kreće eko-staza ili kako u bugarskoj nazivaju ekopateka Borov kamak do istoimenog vodopada. Nismo ni slutili o kakvom se vodopadu radi niti da je staza ovako dobra. Prelepi kanjon iznad grada Vraca i obližnjeg sela Zgorigrad pravi reka Leva koja na svom toku ima puno vodopada i kaskada… Da, to je “knjiški” a sada ono na šta smo naišli a još bolje je od ovoga o čemu smo čitali 🙂

Već na početku primetili smo da je staza dobro markirana da i vezanih očiju može da se ide dalje, iako je sastavljena od spleta drvenih mostova, merdevina u nedogled, kilometrima…da, dobro osigurani drveni mostići i merdevine kilometrima. U mešovitoj listopadno – četinarskoj šumi nailazili smo na sve veće i veće kaskade i vodopade. Molio sam ljude da se ne zadržavamo po pola sata na svakom od njih fotografišući jer nas je svaki sledeći vodopad sve više i više iznenađivao. Marina je uživala u flori i fauni ove prašume. Neverovatan osećaj. Obećao sam planinarima glavni vodopad Borov kamak visine 70m, samo da budu strpljivi. Nakon pešačenja od oko 8km prvo sam čuo a onda kroz neko granje ugledao, sa daljine od petstotinak metara, ovo čudo prirode. Impozantni Borov kamak. Čulo se i vrištanje od sreće kako je ko nailazio.

2017-05-14-8049

Naravno napravili smo ovde veću pauzu i nastavili dalje stazom koja vodi ispod samog vodopada. Dakle posle besplatnog tuširanja krenuli naglim usponom, sličnom stazom, punom drvenih mostića, merdevina do jedne lepe visoravni, livadice za odmor.

Tu nas je dočekala Lepa Brena za 26 osoba, Bugari roštiljaju u najveće uz nama dobro (loše) poznate hitove. Odmorili smo se pola sata i drugim delom staze krenuli ka domu. Ovog puta bez drvenih merdevina i mostova, već klasičnom dobro markiranom šumskom stazom.

Posle sat vremena pešačenja konačno smo ugledali planinarski dom Prševica. Pored planinarskog doma bila je poznata mlekara. U domu smo napravili dobru pauzu za iće i piće. Vreme je u daljini počelo da se kvari, videli su se kišni oblaci. Usledio je dogovor, ići ili ne ići do vrha Beglička mogila na 1481m. Mnogi su bili zadovoljni i prethodnom stazom, vodopadom, ekopatekom Borov kamak… Meni nije bilo dovoljno. Napravili smo jednu ekipu kojoj nije bio problem da ispešači još nekoliko kilometara do vrha i fenomenalne litice koja, ispostavilo se, da je još bolja nego na slikama. Pre toga uživali smo u prirodi koja podseća na windows xp wallpaper 🙂

vraca0001

Osvojili smo vrh i uputili se što brže možemo ka pet kilometara dugoj litici visine nekih 800ak metara. Ne zbog nevremena, kiša je otišla u drugom pravcu već zbog toga što smo jedva čekali taj trenutak. Bar ja jer sam znao kakav se pogled odavde pruža. Fantastično, pogled na severni deo Bugarske, grad Vidin, čak i Dunav. Naravno isporistili smo da slikamo iz svih mogućih uglova i nas i liticu 🙂

vracaX5

Vratili se u planinarski dom i nastavili pešaka ka mestu Zgorigrad, asfaltnim putem, ukupne dužine preko 10km tako samo sve zbirno prešli preko 25km. Na samom početku počela je da pada jaka kiša, naišao neki tamni oblak pa je jedna grupa zaklon potražila u mlekari Prševica koja se sastoji od puno objekata, iako je bila nedelja non stop su zujali kamioni, vozili mleko i mlečne prerađevine maltene na svaki minut.

 

Sam put do Zgorigrada je priča za sebe, prolazi kroz gustu četinarsku šumu, povremeno se pruža fantastičan pogled na Vračansko jezero, Vracu, kanjon reke Leve i mesto Zgorigrad. Blizu je i pećina Ledenika ali nismo imali sreće, popodne nedeljom ne radi. Zakasnili smo za pola sata. Sve u svemu avantura za pamćenje.